Историјско-политичке околности у вези са потписивањем споразума у Тријанону

Историјско-политичке околности у вези са потписивањем споразума у Тријанону

Велики рат је као никада до тада променио глобалну геополитичку
позорницу – у годинама рата и након његовог окончања престало је да
постоји руско и немачко царство, османска империја, али и Аустроугар-
ска монархија. Непосредно пре окончања овог сукоба, Сједињенe Аме-
ричкe Државе (САД), које су се током априла 1917. године придружиле
силама Антанте и значајно утицале на исход рата, првобитно су засту-
пале идеју о неопходности опстанка Аустроугарске, додуше у знатно из-
мењеној форми. Наиме, председник САД Вудро Вилсон је у септембру
1917. године иницирао формирање експертске групе (Inquiry – питање,
испитивање) са циљем благовремене припреме државног руководства за
све извеснију мировну конференцију. У ту сврху, група од 150 стручња-
ка, научника и истраживача сачинила је око 2.000 извештаја и прику-
пила најмање 1.500 мапа, a шеф секције за Аустроугарску био је Чарлс
Симор, експерт за национална питања у Монархији (Gulyás, 2012, p. 27).
Симор је иницијално био за трансформацију Аустроугарске у федера-
цију коју ће чинити шест конститутивних елемената: Аустрија, Мађар-
ска, Југославија, Трансилванија, Бохемија (Чешка) и Пољско-Украјина,
где ће се у свакој од ових јединица у пуној мери спроводити мањинска
права. Ипак, овај предлог на мировној конференцији у Паризу није ни
узет у разматрање, највише због тога што су чланице Антанте процењи-
вале да се федерализацијом Монархије, односно опстанком државне
заједнице Аустрије и Угарске, неће моћи неутралисати немачки утицај
у овој држави.
Све извеснији крах Аустроугарске монархије условио је и прекид
државно-правно-политичких веза немађарских народа са Бечом, док је
на територији Мађарске избила револуција која је 16. 11. 1918. године
резултирала отцепљењем Мађарске од Аустрије. Прва мађарска рево-
луција била је само увoд у комунистички преврат, тако да је већ 21. 03.
1919. године на власт дошла комунистичка партија под вођством Беле
Куна и проглашена је Мађарска Совјетска Република. Мађарски соција-
листи, у складу са сопственим идеолошким опредељењем, настојали
су да признају право на самоопредељење свим народима у Угарској и
нису се залагали за рестаурацију земаља круне Светог Иштвана, већ су
настојали да прекину било какав континуитет са политиком предрат-
не Угарске (Mitrović, 1969, str. 177). Већ у августу 1919. године румун-
ска војска присилила је револуционарну владу на оставку, тако да је
Мађарска Совјетска Република трајала само 133 дана (Hanák, 1995, pp.
215–218). Како би се спречила даља револуционарна превирања, власт

у Будимпешти преузео је адмирал aустроугарске морнарице Миклош
Хорти, који jе на челу националне војске проглашен за регента, након
чега се приступило хитном формирању делегације која би на Париској
мировној конференцији адекватно репрезентовала мађарске интересе.
Окончањем неуспелог пројекта Мађарске Совјетске Републике,
нова мађарска влада је на мировну конференцију послала делегацију
широког политичког спектра са Палом Телекијем, Иштваном Бетленом
и Албертом Апоњијем, који је захтевао да се о границама Мађарске од-
лучује путем референдума, што су категорички одбиле победничке силе
(MacMillan, 2001, p. 269). Коначни текст споразума између Мађарске
и сила победница усаглашен је током маја 1920. године, а након дугих
и мучних преговора мађарска страна је одлучила да прихвати понуђе-
не услове. Потписници споразума са мађарске стране били су министар
здравља Агоштон Бенард и мађарски амбасадор у Француској Алфред
Драше, који су одмах након стављања потписа изразили жељу да напус-
те јавни живот (Пејин, 2007, стр. 45). У наредним деценијама, бројни
мађарски историчари и политичари су разлоге за неуспелу дипломат-
ску кампању у Паризу тражили у чињеници да се мађарска делегација
знатно касније укључила у мировне преговоре, односно у периоду када
су силе победнице већ увелико формирале свој негативни став према
мађарском питању.
Мировни споразум између Краљевине Мађарске и чланица Антан-
те закључен је 04. јуна 1920. године у палати Тријанон у француском
Версају и регулисао је односе између победничких сила у Првом свет-
ском рату и поражене Мађарске. Тријанонским уговором, који је пред-
стављао један од резултата Париске мировне конференције, дефинисан
је међународни статус новоформиране државе Мађарске, као и њене
границе са суседством које је претходно чинило знатан део Аустроугар-
ске монархије. Предратна Угарска је уговором из 1920. године знатно
редукована у корист новоформираних држава: Краљевине Срба, Хрвата
и Словенаца, Аустрије, Чехословачке, проширене Румуније и Италије
(Treaty of Peace Between The Allied and Associated Powers and Hungary
And Protocol and Declaration, Signed at Trianon June 4, 1920). Тријанон
је такође, као никада до тада у хиљадугодишњој историји мађарске др-
жаве, довео до знатног разједињења мађарског народа. Иако је један од
примарних принципа Тријанонског споразума био равноправна етничка
заступљеност, Мађарска је овим уговором изгубила највише од свих по-
ражених страна у сукобу, јер је остала без две трећине своје предратне
територије (са 282 876 км2 смањена је на 92 963 км2) и једне трећине ста-
новника који су се пре рата изјашњавали као припадници мађарског на-
рода (око 3,2 милиона становника), што је окарактерисано као „највећакатастрофа која је задесила Мађарску од Мохачке битке 1526. године“
(The American Hungarian Federation, The Treaty of Trianon: A Hungarian
Tragedy). Тачније, предратна Угарска је имала око 21 милион становника,
а након Тријанона 13.356.000 становника, што имплицира да се 63,6%
популације нашло иза мађарских граница. Такође, од 20.886.487 станов-
ника Угарске по попису из 1910. године, у Мађарској је остало 7.615.117
становника, Румунија је добила 5.257.467 становника, Чехословачка
3.517.568, Краљевина СХС 4.131.248, а Аустрија 291.579 становника.
Када је реч о становницима Угарске који су говорили мађарски језик
(којих је по попису из 1910. године било 10.050.575), 1.704.851 је при-
пало Румунији, 1.063.020 Чехословачкој, 545.735 Краљевини СХС, док
је 26.183 становника завршило у Аустрији (Bartha, 2006, p. 15). С тим
у вези, Мађарској је било дозвољено држање 25.000 припадника сталне
војске, наспрам 542.000 војника у новоформираним државама које су
наследиле Аустроугарску (Ibid, p. 16), како би се у старту предупредио
евентуални мађарски ревизионизам и реваншизам са циљем повратка
на стање пре рата.

МАЂАРСКИ РЕВИЗИОНИЗАМ:
БЕЗБЕДНОСНИ ФЕНОМЕН ВЕК НАКОН ТРИЈАНОНА

Милован Трбојевић DOI: 10.7251/TOMNIS1902308T
Академија за националну безбедност Прегледни рад
Београд
Зоран Малбашић
Академија за националну безбедност
Београд