Конструисање Срба као „другачијих“: дискурс мађарске међуратне књижевности и културна припрема насиља у Бачкој

Конструисање Срба као „другачијих“: дискурс мађарске међуратне књижевности и културна припрема насиља у Бачкој

Након распада Аустроугарске монархије и потписивања Тријанонског споразума, мађарско друштво улази у дубоку фазу културне и идентитетске кризе. Та криза није артикулисана само у политичком и правном пољу, већ је добила снажан и трајан израз у књижевности, која је у међуратном периоду постала један од кључних медија за интерпретацију пораза, губитка територија и редефинисање националног идентитета. Управо у том корпусу настаје стабилан и препознатљив дискурс о јужним Словенима, а посебно о Србима, који ће имати далекосежне последице по друштвену перцепцију и политичку праксу.

Мађарска међуратна проза – романи, приповетке и мемоарска литература са тематиком „изгубљених крајева“ (Délvidék, Банат, Бачка, Барања) – готово без изузетка полази од претпоставке да је територијални поредак успостављен након 1918. историјски неправедан и цивилизацијски неприродан. У том наративу, Срби се не појављују као равноправни историјски субјекти, већ као фактор поремећаја: као народ који је, уз помоћ великих сила, доспео у позицију која му „не припада“. Победа Србије у Првом светском рату у књижевним представама није призната као легитимна, већ се тумачи као последица спољне манипулације, дипломатске завере или „балканске лукавости“.

Књижевни лик Србина у овом корпусу обично је обликован кроз неколико понављајућих образаца. Први је образац примитивизма: Срби се описују као груби, некултивисани, склони насиљу и неспособни за „виши“ облик државности. Овај мотив је често повезан са оријентализацијом Балкана, где се српски простор представља као граница Европе и Азије, цивилизације и варварства. Други образац је морална сумњивост: српски ликови су лукави, непоуздани и склони злоупотреби власти, чиме се нови државни поредак у Краљевини Југославији приказује као привремена и корумпирана конструкција. Трећи образац је демографска претња: Срби се у књижевним текстовима појављују као маса која „надире“, мења етничку слику и угрожава „природно“ мађарско присуство у Панонској низији.

Важно је нагласити да ови мотиви нису присутни само у делима маргиналних аутора или отворено политичких памфлета. Напротив, они су уграђени у романе који су били читани, награђивани и укључивани у шири културни образац међуратне Мађарска. Управо та чињеница да је негативна слика Срба постала део „нормалне“ књижевне продукције чини овај дискурс изузетно значајним. Књижевност, као медиј који делује кроз емоцију, идентификацију и наратив, имала је снагу да политичку ревизионистичку тезу преведе у свакодневно разумљив и психолошки прихватљив облик.

Посебно место у овој књижевној продукцији заузима мотив „прогнаног Мађара“ из јужних крајева. Срби се у тим причама често појављују као безлична руља која заузима куће, имања и институције, док је мађарски јунак представљен као носилац културе, реда и историјског континуитета. Та асиметрична наративна структура производи јасну моралну хијерархију: један народ је жртва историје, други је њен узурпатор. У таквом оквиру, питање кривице се унапред решава, а могућност емпатије систематски укида.

Овако формиран књижевни дискурс имао је дубоке друштвене последице. Он је допринео томе да се Срби у Бачкој и другим „јужним крајевима“ више не доживљавају као комшије или суграђани, већ као симбол неправде која чека да се исправи. Када је 1941. године мађарска војска ушла у Бачку, културни наратив који је деценијама грађен у романима и приповеткама већ је обезбедио морални оквир за нови поредак. У том смислу, књижевност није била пасивни одраз политике, већ један од њених активних предуслова.

Дискурс о Србима у мађарској међуратној књижевности представља пример како културна продукција може да постане инструмент дуготрајне дехуманизације. Када је тај дискурс постао мејнстрим, када је ушао у школску лектиру, читаонице и породичне библиотеке, он је изгубио обележје идеологије и постао део „здравог разума“. Управо из тог разлога, Рација у Бачкој 1942. године не може се разумети само као војно-полицијска операција, већ као трагичан исход једне културне припреме у којој је књижевност одиграла далеко већу улогу него што се то обично признаје.