Мађарска колонизација као наставак Рације: етнополитичко преобликовања простора Јужне Бачке

Мађарска колонизација као наставак Рације: етнополитичко преобликовања простора Јужне Бачке

Овај документ представља драгоцен увид у начин на који је део мађарног војног врха посматрао јануарску Рацију не само као безбедносну операцију, већ и као средство трајног етнополитичког преобликовања простора Јужне Бачке и Шајкашке. Из самог речника Фекетехалми-Цајднера види се да је „акција чишћења“ схватана као предуслов за демографску трансформацију терена, односно за стварање стабилније мађарске етничке већине путем колонизације. Посебно је значајно што се као проблем не појављује само оружани отпор, већ и сам повратак српског становништва у напуштене куће. То показује да је логика окупационе власти превазилазила тренутне војне циљеве и улазила у сферу дугорочног инжењеринга становништва. У том контексту, захтев да се жртве „по кратком поступку“ прогласе мртвима није био пука административна мера, већ инструмент легализације новог етничког поретка, односно покушај да се последице Рације претворе у трајно политичко и демографско стање.

Истовремено, текст открива и важну пукотину између радикалних намера дела војног апарата и опрезнијег приступа владе у Будимпешти. Иако је постојала извесна сагласност око идеје мађаризације простора, реакција Барте и владе показује да су после новосадске Рације постојале јасне границе политичке изводљивости таквих мера. Међународно огорчење, нарушен спољнополитички положај Мађарске и страх од даље дестабилизације региона утицали су на то да влада одустане од масовне колонизације као сувише ризичног потеза. Управо зато је овај извор значајан: он показује да Рација није била изоловани ексцес локалних команданата, већ део ширег сукоба између војно-радикалне визије етничког „уређења“ терена и прагматичније државне политике која је, иако није одбацивала корист од настале ситуације, настојала да избегне даље компромитовање Мађарске пред савезницима и међународном јавношћу.

„

Непосредно после јануарске акције, Фекетехалми-Цајднер се обратио министру одбране Барти са предлогом да се у Шајкашкој, слично колонизацији Секеља у Бачкој, спроведе масовније насељавање Мађара. Барта се у суштини сложио са планом колонизације, али је, имајући у виду светско огорчење након новосадске рације и изузетно напету ситуацију у Јужној Бачкој, саопштио Фекетехалми-Цајднеру да ни начелник Генералштаба ни чланови владе не сматрају целисходним спровођење те идеје.

Неколико месеци касније, у априлу 1942. године, Фекетехалми-Цајднер је поново пожуривао Сомбатхељија да што пре започне колонизацију Шајкашке. Позивао се на то да се у куће „несталиx партизана“ враћају српски рођаци, а да том непожељном процесу помажу и цивилне власти. Како је написао у свом телеграму: „Молим да се то спречи и да се на министарском савету издејствује мађарска колонизација, у противном ће резултати акције чишћења бити изгубљени и компромитоваћемо војну намеру на овом подручју…“

На крају је затражио и да се жртве по кратком поступку прогласе мртвима, што би, по његовом мишљењу, било средство за успостављање „уређених и пожељних прилика“. Међутим, влада — супротно намери Фекетехалми-Цајднера — више није желела да користи насталу ситуацију за нове колонизације, већ је земљу која је остала без власника радије поделила локалним Мађарима.“

Извор: adattar.vmmi.org