Марта Флато спасена из Рације као шестомесечна беба

Марта Флато спасена из Рације као шестомесечна беба

Марта Флато Ладањ рођеnа је 11. jula 1941. године у Новом Саду од оца Беле Земанека и мајке Пирошке, рођене Касовиц.

Оба родитеља убијена су у Новосадској рацији 23. јануара 1942. године. Рацију су преживели брат Роби, сестра од тетке и стрица Ева (два брата су била ожењена њеним двема сестрама), и сестре од тетке Олика Шорш и Марта.

После смрти родитеља Марту Флато законски је усвојила породица Ладањ, тако да је и она добила то презиме.

Брат Роби и Олика страдали су у Аушвицу 1944. године заједно са баком Идом и дедом Максом Касовицем.

После повратка из Швајцарске, где су доспели са такозваним Кастнеровим транспортом, од 1945. до 1948. године Марта је живела у Београду, на Сењаку, где је завршила први разред основне школе.
Са првом алијом, бродом „Кефалос“, дошла је 1948. године у Израел. У Израелу је завршила основну школу и гимназију, ишла у војску и у Јерусалиму завршила фармацеутски факултет.
Има троје деце и петоро унучади.

„На жалост, не могу ништа подробније да кажем о мојим родитељима. Не могу ништа да кажем ни о томе како сам остала жива. Недавно сам прочитала у писму мога деде Макса Касовица из Новог Сада (где је имао приватну банку), које је писао својој ћерки Клари Монтини у Загреб, да ме је послао у Будимпешту код своје друге ћерке Софије Жоке Ладањ, пошто су моји родитељи већ страдали. И Жока је писала сестри Клари Монтини, у фебруару 1942. године: „Драги наши, Пирика и Марго нису са нама…“

На страдања Јевреја, Срба и осталих у Новосадској рацији на потресан начин подсетио је Душан Михалек у новосадском листу „Дневник“ јануара 2005. године поводом 63. годишњице овог покоља. „У двојним редовима смрти на Штранду, напомиње овај аутор, била је и Марта Флато, што је сазнала тек ових дана, са видео записа сведочења Жуже Хениг, која је у доба рације имала десетак година. Марта је, као шестомесечна беба, била на рукама своје маме Пири Земанек. Пирика је у реду била испред свог оца Макса Касовица. Кад је видела да спаса нема и да на њу долази ред за стрељање, у очајању је бебу додала људима иза себе, ови другима иза себе… Тако је Пири завршила у таласима Дунава, а онда је стигла црна лимузина са посланицима из Будимпеште, који су наредили прекид Рације. Марта је остала са породицом Касовиц, као и њен петогодишњи брат Роби…

Брата су дали Или Касовиц Лампел, најстаријој маминој сестри, пијанистици и професору музике на музичкој академији у Новом Саду, али из последњег писма које је деда писао 31. марта 1944. године и које је шифрирано, види се да је Ила вратила Робику деди.

Еву Земанек, сестру од стрица и тетке, деда и бака су дали у породицу Марице и Јаноша Тиркла у Будимпешту, а Олика је остала код њих. За деду знамо да је доспео у Аушвиц, јер је то потврдила рођака Труде Касовиц која је видела његов кофер у Аушвицу. Они су дошли задњим транспортима који су ишли директно у гасне коморе.

Ми смо живели у Будимпешти до 1944. године. Мој други отац Ладањ био је ционист и хтео је да се исели у Палестину, али ми смо доспели у Берген Белзен где смо, срећом, били само пола године. Причали су ми касније да сам се у логору разболела од шарлаха.

У Берген Белзену смо били од јула до краја децембра 1944. Моји нови родитељи Ладањ већ су имали двоје деце, сестру Жуži, рођену 1933, и брата Павла, рођеног 1936. у Београду. Сви заједно смо били у логору Берген Белзен. Према преговорима и договорима ционистичког функционера у Будимпешти др Рудолфа Кастнера са Ајхманом, одатле смо отишли у Швајцарску, где смо остали до краја рата.

Извор: jevrejskadigitalnabiblioteka.rs