
Свештеномученик Павле Костић (1919–1942), парох друге парохије у Чуругу
Рођен је 23. августа 1919. године у Ђурђеву, где је завршио основну школу. Нижу гимназију је завршио у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. На Аранђеловдан 1941. године постављен је на парохију у Чуругу. Приликом Чурушке рације, 4. јануара 1942. године, поред тенковског одреда, жандармерије и артиљерије, дошло је око три хиљаде Хонведа из Сенте и Сегедина, којима су се придружили мађарски жандарми из Темишвара, Бачког Градишта, Темерина и других места. Чуружани су убијани где се ко затекао и где је злочинцима било најлакше: пред кућама, на улицама, у општинској згради и у основној школи. Многи су одведени у два житна магацина, па су ту побијени из митраљеза. Највише ових мученика је страдало на Тиси, где су убијани и бацани под лед. Под лед Тисе бацани су и они који су убијани на другим местима, па су ту довожени у заједничку ледену гробницу. На Божић 1942. године, пошто су он и његова супруга Бисерка претходно опљачкани, млади отац Павле је одведен у Ламплов магацин, а затим у школску зграду, где је убијен. Следећег дана је страдала и његова супруга Бисерка. О страдању оца Павла и попадије Бисерке постоје сведочанства тадашњег чуружког пароха проте Павла Дожића и Живка Вујкова из Чуруга. Отац Павле сведочи:
„Видео сам када су 7. јануара поред наше куће налазећег се у магацина Новаков дотерали свештеника Павла Костића и жену његову Бисерку. Видео сам да су изашли без капута и кофера, које су унели били, јер су долазили са станице. Према томе, њих су још живе опљачкали. Костића су одвели у магацин Лампла, с њим је ишла и његова жена. После извесног времена сам видео да су их одвели у школу. И Костић и Костићка су убијени. Чуо сам од ујне Костићкине, жене Мите Рајкова-Рончева да је Бисерка Костић била пуштена из школе, дошла у свој стан, допраћена од једног мађарског официра или подофицира, који јој је наредио да загреје стан и да га чека на спавању, јер хоће да му ову ноћ буде жена. Ово је све својој унуци причала сама Бисерка када је то вече побегла и преноћила код њих. Бисерка је том Мађару одговорила да она има свога мужа. На то је овај рекао да је њен муж већ убијен и да мужа нема сада када са њим говори. Из куће ујака отишла је ујутру Бисерка у кућу Милутина Вујкова, где је и убијена. […] Мађари нису знали да има три православна свештеника, јер је јереј Павле Костић, 1. јануара 1942. године, као новопостављени парох, дошао у Чуруг, примио дужност, а то још није било објављено. Пошто су убили два свештеника, Вакањца и Костића, сви су мислили да сам онај други ја, а не Костић, кога таокерећи нико није ни познавао.
А овако Живко Вујков сведочи о истом мученичком страдању попадије Бисерке Костић:
„О Божићу 1942, тачно се дана не сећам, око пола десет пре подне, дошао је у моју кућу овдашњи Мађар Адам Иванич, а са њим и Мађар Јонтић, наоружани. Тражили су свештеника Павла Костића, која је пола сата пре тога била у мојој кући. Чак су питали што је побегла од куће. Она је одговорила да није побегла, али да није имала огрева, па је морала доћи код нас. На то су јој казали: „Сад ћеш се ти угрејати!“, па су почели да туку пушком и мене и моју матер, која је имала преко шездесет година. У стану је био, поред мене, мој отац Милутин, мати Аница, моја деца Томислав, стар дванаест година, Војислав стар шест, Борислав шест година, оба близанци, и Костићка. Све су нас истерали у двориште […] и наредили да се окренемо према башти. Костићка се није окренула према башти него је пошла према њима. Један од њих је пуцао и погодио је Костићку у главу, па се срушила на леђа, убијена. После тога се поново чуо пуцањ и убијен ми је био отац, па још један пуцањ који је убио моју матер. Код тог пуцања је метак прошао поред мене, а ја одмах намерно паднем на земљу, као да сам и ја убијен.”
Одломак из књиге „Свети мученици Бачки“