МАСОВНО УБИЈАЊЕ НА УГЛУ МИЛЕТИЋЕВЕ И ГРЧКОШКОЛСКЕ КАО И МИЛЕТИЋЕВЕ УЛИЦЕ И ТРИФКОВИЋЕВОГ ТРГА

МАСОВНО УБИЈАЊЕ НА УГЛУ МИЛЕТИЋЕВЕ И ГРЧКОШКОЛСКЕ КАО И МИЛЕТИЋЕВЕ УЛИЦЕ И ТРИФКОВИЋЕВОГ ТРГА

Већ после осам часова изјутра на дан 23 јануара 1942 године почели су мађарски војници и жандарми да терају Србе и Јевреје у гомили Милетићевом улицом а према вароши. Терали су их средином улице. Са једне и друге стране налазио се по један ред војника, који су држали уперене пушке на гомилу људи, које су спроводили. Спровођени су држали руке у вис. У гомили је било: људи, жена, стараца, старица, деце, па и одојчади.

Поменута гомила Срба и Јевреја тек што је прошла угао Милетићеве улице и Косте Трифковића трг, када се изненада разлегла страшна и језива наредба злочиначких фашистичких пратилаца: „Лези”! („Фекиђ ле!”). 30—40 људи, жена, стараца, старица, деце и матера са одојчади у руци неми и беспомоћни, херојски су се држали у својим последњим тренуцима. Легли су у снег, лицем окренутим земљи. Фашистички зликовци су по томе уперили на њих пушке и с леђа их убили.

То је било почетно масовно убијање у Милетићевој улици. После овога место убијања се померило на ћошак Милетићеве и Грчкошколске улице где се налазила зграда Српске банке д. д. На овом углу је извршен прави покољ Срба и Јевреја, и то не само оних, који су у тој улици становали, већ и оних, који су овде довођени из разних суседних улица.

Покољ је трајао од ½10 до 12 часова пре подне. Жртве су у мањим групама довођене и поређане средином улице између два тротоара. Наређено им је да клекну у снег. Они који нису хтели то да учине, били су присиљени кундаком. Многе су жртве запомагале. Њихов продоран јаук и лелек разлегао се читавом Грчкошколском и Милетићевом улицом. Чим су жртве клекле, иза леђа су им приступили фашистички злочинци и са пушчаним мецима докрајчили њихове муке.

Када је са једном групом било свршено, долазила је следећа група. Та је група морала стати испред жртава, чији су лешеви лежали у снегу. Након овога се иста процедура поновила, и то је тако трајало до подне.

У међувремену било је и отступања у појединачним случајевима у погледу начина убијања. Жртве су стављане поред уличних зидова кућа и убијене у потиљак услед чега су зидови и улице били попрскани крвљу и просутим мозгом и пружали слику нечувене крваве акције фашистичког окупатора. То се у сваком случају имало спречити. Зато је један руководећи официр одмах издао џелатима наређење: „Од сада сваког појединца приморајте да легне и тек га тада убијте”. Неки су додуше клекли, али су својим џелатима окренули лице, тако да су их с лица убијали.

Већ око подне на углу је била гомила око 200 лешева. Оне жртве које су тада довођене, морале су пажљиво бирати пут да не би стале на лешеве. Када су нашле мало празна простора, морале су клекнути, након чега су их злочиначки пратиоци убили.

Није био редак случај, да су пратиоци жртве само тешко ранили, или да су исте још биле живе. Међутим, фашистички злочинац се постарао да не остане жива ниједна жртва која је била доведена на кланицу. На поменутом углу се увек затицао неки војник, којем је била дужност да полуживе жртве револверским или пушчаним мецима потпуно дотуче. Што он није учинио, учинила су два официра, који су после престанка стрељања дошли на крваву кланицу и револверским мецима дотукли све оне жртве, које су показивале било каквог знака живота.

За све ово време док је покољ трајао, крај зграде Српске банке д. д., војска и жандармерија је будно патролирала у свим околним улицама. На углу Милетићеве и Краља Петра улице, где се налази Ненадовићева апотека, стајао је митраљез, уперен на Дунавску улицу. Један официр из 16 батаљона пограничних ловаца стално је вршио надзор и издавао наређења.

Пре него ли што су дошли камиони да однесу лешеве, фашистички злочинци су секли са лешева прсте и уши, како би дошли до прстења и минђуша. Оно што им се од одела жртава свидело, то су једноставно скидали и присвајали као на пр. бунде и ципеле. Затим су побацали у камионе лешеве као цепанице.

Када се грађанство града Новог Сада дана 24 јануара 1942 године могло слободно кретати по улицама, могли су се осведочити да на углу код Српске банке још постоје видни трагови вартоломејске ноћи од 23 јануара 1942 године. На снегу су биле велике локве крви, зидови су били попрскани крвљу и мозгом, а по улици могли су се видети отсечени прсти и уши жртава.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини