ПАМТИМО ЛИ НАЈВЕЋУ ЖРТВУ НА ОВИМ ПРОСТОРИМА? ​ЗНАМО ЛИ ЊЕНЕ НАЈВЕЋЕ ТАЈНЕ?

ПАМТИМО ЛИ НАЈВЕЋУ ЖРТВУ НА ОВИМ ПРОСТОРИМА? ​ЗНАМО ЛИ ЊЕНЕ НАЈВЕЋЕ ТАЈНЕ?

Давне 1942., раног хладног јутра тог 21. јануара, започет је тродневни злочин фашиста над Српским, Јеврејским и Ромским становништвом у Новом Саду.

Знамо да је током Новосадске рације живот изгубило неколико хиљада становника Новог Сада, махом Јевреја, Срба и Рома.
А да ли знамо тајне које крију крваве Новосадске улице?

Тог тужног 21. јануара, те несретне 1942. године, око 6 часова изјутра, град је освануо излепљен плакатима на којима је писало:
„Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен. Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд.“

Тадашњи становници Новог Сада, читајући текст плаката нису могли ни да наслуте да ће тадашња „рација“ однети на хиљаде живота. Текст на плакату је потписао хонведски командант Јожеф Граши.
Рано ујутру 21. јануара, хонведске снаге окупирале су Нови Сад, и започеле такозвани „претрес“.

У тадашњој Руменачкој улици, 23. јануара, страдала су не тако данашњој Новосадској јавности, позната браћа Јовандић. Пет жандарма упало је у кућу њихове мајке, Јелене Јовандић, и упитавши децу које су вере, једно дете им је одговорило „православне“. Тада су жандарми истерали децу напоље, а мајку су затворили у кућу и оставили војника да је чува. Узнемирена и уплакана мајка, могла је чути само запомагање своје деце: „Мама, не дајте нас!“. Затим су се зачули и пољем одјекнули пушчани плотуни, а неколико тренутака касније, наступила је језива тишина. Истрчавши на двориште, мајка је могла видети само пет лешева своје деце. Присиљена, војницима је дала сав новац који је имала и са тугом остала да гледа своја чеда. Призивала их је, покушавала да их пробуди, али њих петорица потонули су у вечни сан.
​О ВЕЛИКИМ ЗЛОЧИНИМА ФАШИСТА ТОКОМ НОВОСАДСКЕ РАЦИЈЕ, СВЕДОЧЕ И ДАНАС, МНОГИ НОВОСАЂАНИ, ЧИЈИ СУ ПРЕЦИ ПРЕЖИВЕЛИ РАЦИЈУ, А СТРАШНА СЕЋАЊА ПРЕНЕЛИ НА СВОЈЕ ПОТОМКЕ.

«Ова кућа у првом плану је кућа др Сатлера, великог хуманисте, који је лечио и оне који нису могли да плате. Мама ми је казала да је туда пролазила сваки дан када је ишла у школу. После рације када је приви пут прошла видела је на зиду делове мозга и костију, а на тротоару прсте и парчиће костију, меса и много крвавог снега.»
​Љиљана Чакмак
Смркавало се, дан је одлазио у сутон. Мајка је над телима својих синова неутешно плакала, све док није дошао камион који је покупио лешеве. Бацали су их у камион, као цигле. Лешеве су потом бацали под лед, а промрзла река Дунав је једини преостали сведок који деценијама ћути о овом ужасу. Полако тече и ћути, трпевши сав бол и патњу коју је примила те давне 1942. године.
Мајка је потом ушавши у кућу, узела кутију, и сакупила ситне делове тела који су остали у дворишту.
Страдала Браћа Јовандић су добили своју улицу у Новом Саду, симболично, недалеко од њихове куће, која је модернизацијом Новог Сада порушена, баш као и тај део тадашње Руменачке улице. И она памти злочине који су тада почињени.
Једна врба у близини те улице стоји као симбол, усамљена, чекајући нека боља времена, чекајући да је се неко и сети. Око ње је било посађено пет јабланова. Гордо су стајали око врбе, чувајући је од свих недаћа, док није дошло време да посечени, оду у заборав. Врба је поново остала сама, без својих јабланова, баш као и мајка без својих пет синова, тог хладног 23. јануара, несретне 1942. године. Врба и данас стоји, и подсећа на тужне дане и неутешну мајку, која је 1971. године отишла за својим синовима.

Врба и дан данас стоји на истом месту као и пре 50 година. Стоји гордо и одолева времену. Чека да је се неко сети. Једино сећање на несретно страдалу браћу Јовандић, осим истоимене улице, јесте споменик, који стоји на Алмашком гробљу у Новом Саду.

О страдањима широм града сведочили су годинама, преживели суграђани. Нису страдали само Срби и Јевреји. Страдали су и Роми, али и Руси који су у Нови Сад дошли након Октобарске револуције 1917. године.

Осим Руменачке, данас крваве приче крију и многе друге улице и места у Новом Саду.
Најпознатије међу њима, данас чува четири метара висока борнзана композиција „Породица“, која сведочи о страдањима Срба, Јевреја и Рома током Новосадске рације. Сведочи о томе да су фашисти лешеве сакупљене по граду бацали под лед. Али сведочи и о томе да су и живе људе бацали под тај лед. И данас, споменик постављен на Кеју Жртава рације, чува град и његове грађане, сећајући се на жртве пале током 3 дана  геноцида.
Осим на кеју, Новосађани су страдали и на православном Успенском гробљу, на игралишту НАК-а, на Штранду, у Милетићевој улици.

Одвођени су у колонама на Штранд, промрзли, молили су војнике да им скрате муке, да их убију. Војници су им излазили у сусрет.
За овај злочин бирани су најкрволочнији људи. Неке приче сведоче о томе како је појединима убијање и зверско мучење причињавало задовољство.
А нама данас једино преостаје да се сећамо жртви и памтимо гнусан злочин, можда и један од највећих на овим просторима, током Другог светског Рата. Остаје нам сећање и дужност да чувамо и водимо бригу о преосталим материјалним и нематеријалним споменицима. Да и наша деца и деца наше деце сутра могу одати почаст палим невиним жртвама.