Страдање лекара током „Рације“ 1942. године – ГОСПОЂИНЦИ

Страдање лекара током „Рације“ 1942. године – ГОСПОЂИНЦИ

9 др Илија Вулановић (57), рођен у месту Загорак код Даниловграда од оца Миње, лекар и народни посланик. Основну школу завршио је у Даниловграду, гимназију на Цетињу и у Београду а медицину у Москви. Кратко је радио у Москви, а по избијању Првог балканског рата вратио се у домовину и радио као лекар добровољац у Пећи. У Првом светском рату радио је у Руду, Чајничу и Прибоју. Једно време био је у мађарском заробљеништву.

Након завршетка рата вратио се у Црну Гору и прикључио присталицама уједињења са Србијом. Дошавши у сукоб са противницима ове идеје прешао је у Војводину средином 1920. и радио у Суботици, Новом Саду и Чуругу на сузбијању туберкулозе. Посебно се истицао у лечењу трахоме. Из Чуруга је премештен у Мол за општинског лекара. Почетком 1942. сели се са породицом у Госпођинце, где је убијен у Погрому 9. јануара, са супругом и три малолетна сина (Бошко, Владимир и Јован). Чуружанима је остао у сећању као изузетан лекар и човек.

У Госпођинцима су мађарски војници на превару ухапсили угледног лекара др Илију Вулановића са супругом и тројицом синова и све их убили и бацили под лед Тисе. О томе је сведочила њихова комшиница Невенка Клокочар: „9. јануара 1942. видела сам када су ухапсили и у општину отерали др Илију Вулановића, лекара, жену му Марију, сина му Јована и сина му Владимира.”

Трећи син Бошко био је код нас јер смо суседи. После је дошао по Бошка Вулановића полицајац Адам Сенер, овдашњи Немац. Рекао је малом Бошку, који је свирао у том моменту хармонику: Сада свираш, а више никада нећеш свирати. Када је Бошка одвео, рекао нам је у смеху: Спремите се и ви сви, јер ћемо и вас одвести […]

Др Илија Вулановић имао је један сандук шећера. Када су га ухапсили, наредили су њему да понесе тај сандук шећера у општину. Сандук су носили он и његов син Владимир. После сам видела када су донели Мађари један сличан сандук и отворили га. У њему је било муниције и бомби. Овај сандук су показали светини, људима и женама Мађарима и казали: Ево шта смо нашли код др Вулановића. Сандук муниције. На то је светина почела да виче: Халалра – на смрт. Овдашњи руководиоци рације су просто изменили сандуке или садржину истих и на тај начин хтели да прибаве неко оправдање за ово гнусно и ничим проузроковано мучко убиство наших мученика.

[…] Видела сам у затвору када је Катица Исакова пала у несвест и да је дошао др Кемивеш, који јој је дао ињекцију против срчане мане. Ову Катицу су касније однели на Тису и убили, јер се из затвора више није до данас појављивала. Мени је рекао Адам Сенер да је она изнесена на Тису, као и породица др Вулановић Илије, и описивао ми је како је др Вулановића и сина Владимира заједно везао и ставио их у један камион, док су жену др Вулановића са друго двоје деце ставили у други камион. Рекао ми је да су малом Бошку Вулановићу откинули главу, а он је имао још толико животне снаге да је трчао још неких 10 метара без главе.

Ово је причао са највећим садизмом.“

10 др Стеван Поповић (63), рођен у Госпођинцима од оца Саве и мајке Јулке Лучић, доктор медицине. Одведен од стране мађарских жандарама током јануарског Погрома 1942. године. Након страховитог мучења убијен је и бачен у Јегричку бару.

Одломак из брошуре „БОРЦИ ЗА ЖИВОТ ПРЕД СЛУГАМА СМРТИ – СТРАДАЊЕ ЛЕКАРА У РАЦИЈИ 1942”