Петар Кекић: СВЕДОЧАНСТВО О ПОГРОМУ У ЧУРУГУ

Петар Кекић: СВЕДОЧАНСТВО О ПОГРОМУ У ЧУРУГУ

Оца су ухапсили 5. јануара, а првог дана Божића, дакле 7. јануара, таман смо почели да ручамо, дакле око дванаест часова, дошли су војска, жандарми, полиција и два цивила. Мати, моја сестра и ја смо били код куће. Разговарали су. Један од цивила је врло добро познавао моју матер, били су комшије пре њене удаје. Објаснили су јој да је ухапшена и да треба да иде у центар села ради неког сведочења. Мати је питала шта да ради са децом, а одговорили су јој: „Како ви одлучите.ˮ Мама је, наравно, рекла да идемо са њом и ми смо се на брзину обукли и кренули са том пратњом. Успут смо свратили код једне жене, не сећам се више имена, и она је била ухапшена и поведена. Успут се више ништа није дешавало, осим што сам видео да је на сваком раскршћу улица била војна стража са митраљезима, војници добро наоружани, кроз читаво село. Наша кућа је на периферији, тако да смо до центра села имали да ходамо око километар – километар и по. Дотерани смо пред магацин „Лампелˮ, постојао је и „Топаловˮ. Када смо ми дотерани, а то је могло бити око један сат поподне, магацин је био већ скоро пун људи. Мати и сестра су селе десно од врата, а ја сам био последњи до њих. Мати у средини, нас двоје са стране. Сели смо на под. Отприлике то је било то поподне. Нико нас ништа није питао, само су нас ту сместили. У току тог поподнева било је још дотериваних, хапшених. У појединачним случајевима било је злостављања, псовања, туче. Грозота. Јаук људи и батинање. Стравично поподне. Међутим, нас троје нису дирали, нити нас је ико ишта питао. Предвече, већ се смрачило, поставили су кухињски сто на врата и ставили митраљез на њега. Око девет сати увече почели су да пуцају по народу. Морали смо да седимо. Људе су дизали поименце, па су тога тукли, испитивали. Почетак те пуцњаве био је стравичан, заглушујући. Митраљеска паљба у једној релативно малој просторији и вриска људи, жена и деце, које је било прилично много. Сећам се једног детета, бебе, која је дотерана са салаша, не знам чијег и не знам јој презиме. То дете је узето од мајке и ударено о стуб. Та пуцњава, да се вратим на њу, дуго је трајала, не знам тачно колико. У једном тренутку сам се нашао испод стола на коме је био митраљез. Одвојио сам се отприлике један корак од мајке. О сестри и матери не знам ништа, не сећам се шта се десило, сигурно су стрељане. Ја сам крај тог стрељања дочекао под столом. У тој просторији је био дрвени патос, похабан баш на том делу где сам се налазио. Био сам у тој рупи.

Када су завршили са покољем изнели су митраљез и тај сто и ја сам практично био насред пролаза. Један војник ме је подигао и изнео напоље. Био сам укочен, придржавао ме је да бих могао да стојим. Одмах су почели да износе лешеве. Бацали су их у сељачка кола која су стаjала на путу. Војник ме је превео преко улице, ту су била једна уска врата, улаз у општинско двориште. Гурнуо ме је у општинско двориште и затворио врата за мном. Остао сам стојећи кад ме је један човек, вероватно стражар, ухватио за руку и сместио ме у ћошак између зида и зграде општине. Померио се пар корака уназад и репетирао пушку. Био сам му окренут леђима. Пушка је опалила. Тргао сам се и окренуо. Према мени је била уперена батеријска лампа, светлост ми је сијала у очи.  Вероватно је власник батеријске лампе пуцао у ваздух. На пар корака од нас је био улаз у канцеларије општине. Човек је пришао, ухватио ме за руку и практично увео у предсобље тих канцеларија, затворио врата и остао у дворишту. Будући да је мој отац био наредник полиције, доста добро сам познавао зграду општине. Пошао сам према неком светлу. Наишао сам на једну велику просторију у којој су за столом дремали углавном пијани цивили и војна лица. Било је, ваљда, време вечере. Од улаза десно је била фуруна и сандук за дрва и угаљ. Сео сам на тај сандук да ми буде топлије. Било је хладно, зимско доба. Влага ми је у крв ушла. Желео сам да седнем уз фуруну. Међутим, пришао ми је један од цивила, који ме је највероватније препознао и рекао ми да изађем из те велике просторије. Показао ми је на једну малу просторију са пар кревета, са прозором окренутим према дворишту општине. Рекао ми је: „Лези ту!ˮ Наравно да нисам могао да заспим, није ми било до спавања. У дворишту је било пуцњаве, чуле су се вриска, свађе и грдње – све ружно. Погледао сам до прозора и видео грозоте. Убијали су људе у ходу, тукли. Грозно је било. У неком тренутку поново сам осетио хладноћу, у овој просторији није било грејано, па сам поново ушао у велику просторију. Нисам никог затекао. Светло је било упаљено. Сви су се негде повукли. Сео сам код пећи да се грејем. После неког времена наишао је један цивил. Погледао ме је, ухватио за руку и извео ме са друге стране, не према дворишту већ према црквеној порти. Црквена општина и општинска зграда деле порту. Испред је стајао камион. Човек ме је спустио пар степеника до камиона, вратио се у ходник и репетирао пушку. Вероватно је хтео да ме убије. Наишао је опет неки цивил. Нисам га познао и не знам ко је. Расправљао се са тим који ме је извео и вратио ме у просторију у којој сам остао до јутра. Наишао је плајаш Мађар, познао ме је. Он је био веома добар пријатељ са мојим дедом, маминим оцем. О нашој породици, мом деди, он је све знао. Када ме је видео ништа ми није рекао, све му је било јасно. Рекао је само да мирно седим где сам. Написао је пар речи на парче папира и видео сам да је ушао у суседну канцеларију, где је за писаћим столом седео висок официр са значајним чином, поднео му тај папир који је овај потписао. Онда се вратио, ухватио ме за руку и повео ме код деде. Деда је био недалеко од тог магацина, у Лијановој банци. Био је домаћин банке. У дворишту је имао породичну кућу, а бринуо се о закључавању и чувању банке. Улаз у двориште је био из једне попречне улице. На раскршћима смо наишли на страже са тешким наоружањем, показао им је папир са потписом и ми смо прошли без неког озбиљнијег заустављања. Дошли смо до капије. То двориште је дубоко. Он је остао на капији. Мени је рекао: „Иди и реци деди нека дође на капију.ˮ Ја сам, наравно, то и учинио. Било је стравично када су ме видели крвавог. Одмах су питали за родитеље. Ја сам рекао: „Ту су.ˮ Одмах им је све било јасно и схватили су шта се дешава. Деда је изишао и овај човек му је објаснио. Рекао је и да би добро било, пошто је та зграда у којој су живели заштићена и није излазила ни на једну улицу, да ту останемо. Тамо сам затекао ујака и са њима сам остао наредних шест месеци. Нико од друге родбине није знао да сам преживео и да сам код њих. Чували су ме ради страха, јер сам ипак некакав сведок. После шест месеци је било мирније и другачије и требало је да ме осуде уколико би имали аргумент.

После отприлике шест месеци су позвали деду у општину да преузме кућу, сматрали су га најближим. Деда је тада рекао: „Не ја, има живˮ, и рекао за мене. Тако смо добили дозволу да уђемо у кућу. Уселили смо се деда, мáјка, мамин отац и ујак у моју кућу. У њој смо дочекали ослобођење.

Скриншот из књиге Небојше Кузмановића „Мученици из Чуруга“, Архив Војводине

То би отприлике било све чега се сећам. О комшијама могу да кажем да је преко пута била мађарска кућа. Дечак је био годину дана старији од мене, а девојчица је била вршњакиња моје сестре. Приметио сам кроз капију –  даске су биле мало размакнуте – неку фигуру и да нас неко посматра. Нису реаговали, нису се заузели да нас оставе, да нас пусте. Тога се добро сећам. По ослобођењу је донета одлука да се сви Мађари иселе, да узму најпотребније због могуће освете, због немира, да би колико-толико био мир. Не знам где су их одводили. Наравно, помислио сам да те комшије не заслужују никакву моју пажњу. Било је веома тешко и веома тужно.

Породица Петра Кекића је страдала у Чуругу. Отац је одведен 5. јануара и убијен. Петрова мајка и сестра убијене су у магацину „Лампелˮ. Петар је преживео. Имао је девет и по година. После рата, који је провео са бабом и дедом по мајци, о њему се бринуо брат од стрица. Школовао се и постао инжењер машинства, а данас као виталан деведесетогодишњак живи у Новом Саду са ћерком Љиљаном. Има два унука и једног праунука.

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа