ПОГРОМ У НОВОМ САДУ

ПОГРОМ У НОВОМ САДУ

Петар Ђурђев о погрому у Новом Саду

 

 

После злочина у Шајкашкој, Погром је проширен и на Нови Сад. Када је донета одлука о проширењу ове злочиначке акције и чиме је ово проширење образложено? Како је припреман Погром у Новом Саду и ко су били организатори?

У суштини, још док су патроле смрти, ако можемо тако да их назовемо, крстариле Шајкашком и чиниле геноцид, незамислив чак и за много раније векове, већ је донета одлука да се Рација пренесе и на Нови Сад. Појам рација је чист еуфемизам. Ми добро знамо да се десио Погром, једно смишљено етничко чишћење и убиства на расној, односно националној и верској основи. Већ 15. јануара, на састанку највиших функционера ондашње мађарске власти, начелника генералштаба, министра унутрашњих послова, председника владе, решено је и донета је одлука да се Рација спроведе и у Новом Саду и то из неколико разлога. Шајкашка представља један мањи део Бачке где су Срби компактно били насељени још од турског доба. Кратак покушај угарских власти да измене етничку структуру на овим просторима, који је почео од 1867. године, није довео до драматичног пада српског становништва, тако да можемо рећи да је Шајкашка у 18. и 19. веку представљала једну изузетност у нашем национу. Зашто? Када бисте ушли у тај мали део Војне крајине, који се простире у Бачкој, ви бисте дошли у потпуно чисту етничку српску средину где се налазе прелепи, велики храмови, где се налази наш шајкашки Хиландар – манастир Ковиљ, и чинило би вам се као да сте у Србији. И управо 1848/1849. године, храбрим отпором Срба Шајкаша, остварен је тај сан српског народа, створена је Српска Војводина и, са друге стране, сачуван је српски народ на овим просторима. Главни разлог удара на Шајкашку јесу два главна чиниоца: први, што су ту компактно били насељени Срби; други, што је ту постојало једно пркосно Српство, како је то Жарко Васиљевић рекао, ту је Српство патентирано, ту су људи увек били национално утемељени.

Зашто Нови Сад? Има неколико разлога зашто је Нови Сад морао да пострада у том страшном историјском сплету догађаја. Први и превасходни разлог јесте значај који је Нови Сад имао и има за Српствo уопште. Ако идемо дуж реке Дунава и погледамо велике и знамените градове, видећемо да сваки народ на тој реци има неки свој град који је за њега био битан, а за Српство на овим просторима то је био Нови Сад. То произилази из неколико чињеница. Прва, која се свесно у нашој јавности занемарује, јесте да је Нови Сад постао центар Бачког владичанства почетком 18. века. Друго, од 1731. године, када је мудри владика бачки Висарион (Павловић) отворио Прву нижу гимназију, па до Велике српске православне гимназије из 1830. године, Нови Сад је био центар окупљања младе интелигенције. Треба поменути и најзначајније националне установе као што су Српско народно позориште и Матица српска. У том смислу Нови Сад је био гнездо Српства на овим просторима. Треће, у Новом Саду, у времену Краљевине Југославије, дошло је до формирања значајне jеврejске заједнице. Знатан број Јевреја је живео у Новом Саду непосредно пред Други светски рат. Стручњаци, па чак и припадници јеврејске заједнице, и дан-данас говоре о наводном знатно блажем приступу који је Хортијев режим имао према Јеврејима све до марта 1944. године. Ако мало боље погледамо историјска факта, видећемо да је први антијеврејски закон донет у Мађарској већ 1920. године. Затим треба имати у виду законе из 1940. и 1941. године који су се саобразили са оним нирнбершким законима који су били донети за Јевреје у Хитлеровој Немачкој, тако да Јевреји сами постају мета. Зашто? Био је то један мали уступак Хитлеровој антисемитској политици за коју се Мађарска чврсто везала од новембра 1940. године. Допуштање ових ексцеса према Јеврејима у Новом Саду је требало да служи у корист спољне политике ондашње Мађарске, да покаже да они трпе Јевреје у Будимпешти и остатку Мађарске, али овде у, како су они говорили, „јужним крајевимаˮ, могуће је да се изврши један прави покољ, како би се задовољила и та грана политике. То је била свесна намера Мађарске. Некако се све то поклопило са посетом начелника Генералштаба немачке војске фелдмаршала Вилхема Кајтела, који је у јануару 1942. године тражио веће ангажовање мађарских трупа на Источном фронту. Шта то значи? У децембру 1941. године операција ,,Барбаросаˮ је запела у снегу испред Москве, а Совјети су успели да направе велики контраудар и зауставе највећи напад у историји ратовања које је извела Немачка са својим европским савезницима, што је значило да ће Мађарска морати да појача своје ангажовање на Источном фронту.

Мађарска омладина није желела да гине за Хитлерове планове на Источном фронту и онда су кренули са причом о тобожњем српском устанку, који је требало да се збије на Божић. Просто је невероватно да је у равници, где је највиша тачка Тителски брег, уопште могуће организовање било каквог устанка или герилског ратовања. Знамо да је 4. јануара на салашу Гавре Пустајића дошло до оружаног конфликта. Колико је то било озбиљно, најбоље илуструје податак да је Шајкашки партизански одред бројао неких седамнаест пушака и двадесет људи, а, опет, треба знати и да је Мађар Ђула Молнар био политички комесар тог читавог одреда. Прича о самом том сукобу се може прочитати у књизи Милорада Ћурчина, званог Филип – то му је било шифровано партизанско име – Путевима слободе кроз равницу. Ћурчин је дао изузетан опис свих тих дешавања, па и саме Рације у Чуругу, сведочећи да је у овом селу у Рацији убијено две хиљаде људи, што је, дакако, одскакало од устаљених бројева који су се појављивали у историографији пре тога доба. Кључно је да је до тог суровог страдања дошло зарад неколико циљева. Први циљ био је – сломити пркосни, слободарски дух српског народа; други циљ – изменити етничку структуру становништва, јер ако погледамо спискове убијених, углавном су страдали они богатији и образовани, а то је био систем негативне националне селекције, где је требало убити најбогатије и најбоље, а остатак народа пасивизирати и ставити под своју власт; трећи циљ је био уништење Јевреја.

Мађарска влада је повела политику која је Мађарску чврсто везивала уз Хитлера, како би покушала да се умили свом главном војном савезнику у нади да ће добити још веће територијално проширење. Управо је то разлог што се у нашој јавности дуго ћутало о Рацији. Често је прст кривице био уперен према локалним Мађарима. Међутим, када погледамо модалитет извршења овог злочина, видимо да га је организовао лично адмирал Хорти са својим најближим сарадницима у Будимпешти, а да су они у редовима локалних Мађара лако пронашли управо оне људе који су били спремни да изврше такве злочине. Значи, ми знамо ко су починиоци злочина, али кључни су организатори злочина. Као што сви добро знамо, адмирал Хорти никада није одговарао за ова недела. Он је највероватније за сведочење на Нирнбершком процесу, а то је онај процес на ком је суђено најистакнутијим политичким појединцима Трећег Рајха, добио условну слободу, тако да је остатак живота мирно провео у Португалу.

 

Какав је био план легитимисања становникâ Новог Сада и ко је све легитимисан у Соколском дому?

 

Сећање на Pацију сачувано је и у предању моје породице. То је нешто о чему се причало на породичним окупљањима, али о чему није могло да се прича напољу, ван куће. Јер се та прича увек могла протумачити као напад на другу националну групу или као рушење политике „братства и јединстваˮ. Дуго времена је требало да се у јавности уопште покрене прича о Рацији у Новом Саду. Прво јавно обележавање Pације у Новом Саду догодило се три године после злочина, у јануару 1945. Служен је помен у Саборној цркви и уприличене су изложба и комеморација у Соколском дому. После тога, више од двадесет година се ћутало. Рација је први пут поменута тек 1967. године и тада је први пут одржано њено званично обележавање. Када кажем први пут поменута, мислим на градске власти. Наша мајка Црква је редовно држала годишње парастосе. Тај дан се излазило на гробље, носили су се венци и чак, ко је био храбрији, бацао је цвеће у Дунав, као знак протеста и сећања на оно што се дешавало. Дуго је требало да власти прихвате чињенице. Комунистичка партија је монополизовала сећање на Рацију тако што је све жртве поистовећивала са борцима жртвама фашизма.

Уласком мађарских трупа у Бачку убијено је око четири хиљаде људи. Када сам прегледао списак именâ људи побијених у Рацији, увидео сам да су преко педесет посто жртава биле жене! То нису били борци, јер наша војска је била поражена 1941. године и постала је ратни плен. Мађарска контрашпијунажа је радила изузетан посао, тако да је разбила оба покрета отпора већ у 1941. години. Један део је био мобилисан, други су били послати у такозване радне логоре, односно, мункаше. Са друге стране, људи су били хапшени и одвођени као таоци. Она биолошка снага која би требало да се супротстави мађарској власти, није постојала. Ту су били мирни, богобојажљиви људи, који су се налазили под окупацијом и који нису ни помишљали на било какав отпор. Напротив, они су пострадали у том чудовишном плану, једној „Вартоломејској ноћиˮ, која је у Новом Саду потрајала чак три дана. То је време када је престао да важи закон за обичне људе. Када је мађарски окупатор улазио у Нови Сад 1941. године, представљао се као весник велике западноевропске цивилизације или, како волим да кажем, „индустрије смртиˮ, која ће донети законитост, ред и мир. Уместо свега тога видимо да је почело дивљаштво, када су три дана људи, а ту превасходно мислим на Србе, а са њима и Јевреје, стављани ван закона.

Читав град је био подељен на неких двеста двадесет патрола. Пред Легитимациони одбор изведено је двадесет хиљада људи. Шта је био Легитимациони одбор? То је био скуп најугледнијих људи тадашњег Новог Сада. Ту су били индустријалци, политичари, нажалост често и свештеници одређених хришћанских Цркава. Приликом свих покоља у шајкашким местима и Новом Саду евидентан је веома активан рад појединих свештеника Римокатоличке Цркве. И то треба напоменути на овом месту. Замислите ту бесмислицу, један реформатски католички свештеник прстом одређује ко је од грађана Новог Сада заслужио да иде у смрт, а ко да остане у животу. Двадесет хиљада грађана је изведено пред Легитимациони одбор који је заседао у Соколском дому. То је некадашњи Спомен-дом краља Александра, данас Позориште младих. Као што сам рекао, изведено је двадесет хиљада људи. Зашто је то битно? Нови Сад пред Други светски рат броји нешто око седамдесет хиљада становника. Доласком мађарског окупатора, протерано је двадесет хиљада Срба из Новог Сада, о чему сведочи званичан документ Мађарске државне  капетаније, односно полиције. Значи педесет хиљада људи. Онда рачунајмо пет стотина лица која су побијена одмах, приликом уласка мађарске војске, па оне који су били у логорима и који су били мобилисани. Јасно је да је скоро читав православни живаљ Новог Сада био изведен пред Легитимациони одбор. Ужасна ствар! Неко ко је имао лично познанство, можда је и имао прилику да се спасе. Други су моментално, без икакве пресуде, без права на жалбу, убијани. Све се дешава у 20. веку, том веку великог узлета природних наука, када се човечанство винуло у невероватне висине. Весници те „велике западноевропске цивилизацијеˮ довели су до тога да су током три дана нечији потез руком или упирање прстом били довољни да неко оде у ледену смрт. То је просто невероватно! Према већ унапред осмишљеном плану Нови Сад је био подељен на две стотине двадесет рејона које су контролисале патроле са којима су обично ишли један припадник војске, један припадник полиције и обавезно један локални Мађар који је добро знао прилике. Они су патроле усмеравали у куће које је требало претрести. Постојали су унапред припремљени спискови, као што је било и у другим шајкашким местима. За Нови Сад добро знамо да га је саставио Одбор контрашпијунаже у Новом Саду, који се налазио у данашњој касарни у Дунавској улици, где је гарнизон Новог Сада. Управо ти мађарски агенти су направили списак лица која треба ликвидирати, а кога не, и тада је кренула велика кланица. Као што смо рекли, већ 18. јануара је формиран Други оружани одред који је требало да се спусти у Нови Сад и започне своју крваву акцију чишћења, како су рекли, четничко-комунистичких банди. Оправдање за ширу јавност је било то да су главни организатори устанка у Шајкашкој – а то је толико цинично и да није трагично било би смешно –  побегли у Нови Сад и да планирају даљи отпор из Новог Сада. Треба знати и потребно је да то ставимо у неки реалан оквир – Нови Сад је у то време осиромашен, опљачкан град. Сва значајнија индустријска предузећа добила су принудну управу од стране мађарске власти и значајније привредне машине  су одвожене далеко у Мађарску. Нови Сад је постао један мали погранични град. Преко реке се налазила злочиначка НДХ, тако да овај Нови Сад какав ми данас знамо и онај у време Рације нису исти градови. Нови Сад није имао никакав потенцијал да у то време организује оружани сукоб са мађарском окупаторском влашћу. Међутим, јасно је да је број који је морао да се испуни већ био задат, да је одређени број људи морао бити убијен. У крвави пир се кренуло 21. јануара, и то од спорних рубова града, од северног и јужног дела града, а настављено је 22. јануара. Рација ће се 23. јануара свом жестином осетити у централним деловима Новог Сада, када ће почети то незамисливо клање и убијање.

 

Која места у Новом Саду су била места масовног злочина? Каква су сведочења о начину на који су Србима, Јеврејима и Ромима одузимали живот?

 

Места масовних егзекуција су места где ми често пролазимо, са заборавом о тим догађајима, а не би било лоше да то памтимо. Најпре треба споменути Милетићеву улицу. Искази о броју убијених се разликује од једног до другог мађарског официра или људи блиских њима. Сматра се да је побијено између двеста и петсто људи. Кажу да је у то време снег у Милетићевој улици био не црвен већ је постао црн од толике крви. На месту где се данас налази споменик српском песнику Јовану Јовановићу Змају, ту се некад налазио православни заветни крст који се данас налази у порти Саборног храма. Испред тог православног крста Мађари су направили једно велико митраљеско гнездо. Патролама су затворили и Милетићеву и Дунавску улицу и кренули су у претресе кућа. Зашто Милетићева улица? У то време богатији део Новог Сада живео је у центру. Нимало није случајно што се тог 23. јануара кренуло баш одатле и што је и Милетићева улица постала предмет те сатанистичке крваве игре коју је спроводила Хортијева окупаторска власт.

Пропустио сам да кажем зашто је 23. јануара дошло до толиког покоља. Окупаторске власти нису биле задовољне бројем убијених Срба до тада. Тражило се повећање броја жртава. Зато је у ноћи између 22. и 23. јануара, преко пута места где се данас налази Бановина, а тада се налазила стара ледара, инсцениран сукоб, тобоже између четника и мађарских окупационих власти, где је пар војника било рањено. Они су тада убили два наводно четника који су били наоружани бомбама Краљевине Југославије и пушкама.  Све је било инсценирано. Ти „рањениˮ мађарски ратници виђени су у току дана у Новом Саду како иду од патроле до патроле и бодре своје саборце у том суровом клању. И онда је направљен претекст: „Ето, ми смо вас упозоравали шта ће се догодити и, ево, четници су се дигли на устанак, сада треба кренути у тоталну акцију.ˮ Интересантан је податак да је мађарским патролама тада у великим количинама дељен рум, а циљ свега тога је наравно био да се смањи њихова инхибиција и да буду спремни за најгоре злочине. Наравно да је све то, подстрекивано од стране виших официрских војних власти, произвело незамисливо страдање.

У касарни у улици Војводе Бојовића је било сабрано становништво Роткварије. Они су одвођени и стрељани у групама. Затим, на крају Дунавске улице је зграда која се налази између Официрског дома и бившег санаторијума доктора Узелца. Људи из Дунавске улице су у групама одвођени и стрељани управо ту, на дунавској обали и бацани у Дунав. Место групног масовног страдања је и Успенско православно гробље, где су људи били опет довођени у групама и убијани. Гробар је морао за њима да иде и да чисти и када је завршио сав посао и њега би убили, вероватно да не би било сведока.

Следеће велико страдање је било на Штранду. Већ 21. јануара је петнаесторо људи убијено на Штранду. Исто је настављено 22. јануара. Идеја Јожефа Граша, једног од организатора Погрома, била је да треба наћи једно згодно место, како је то већ чињено на простору Жабља и Мошорина, где би страдалници лако могли бити уклоњени, односно где би се егзекутори лако решили лешева. Треба знати да се тог 23. јануара 1942. године жива спустила на минус тридесет Целзијусових степени. По тој цичи зими вршен је сурови, страшни покољ, што значи да је копање рака тражило знатно већи напор. Смишљен је, за окупаторске аршине прихватљивији, начин уклањања лешева. Прављене су, како ми то у Шајкашкој кажемо, одушке, односно рупе у леду у којима су људи на најгрозније начине завршавали живот. Мађарски војници су често терали мајке да прво гурну своју децу у ту ледену рупу. О овоме је заиста тешко чак и говорити.

Анкетна комисија за утврђивање злочина окупаторâ и њихових помагача у Покрајини урадила је изузетан посао. Забележен је веома велики број сведочанстава која говоре о свим овим догађајима. Причам и као родитељ и као човек који покушава да буде хришћанин и да уједно схвати да је тако нешто уопште могло да се деси. Међутим, важно је рећи, сведоци говоре да приликом убистава на Штранду није било кукњаве и запомагања. Људи су храбро и стоички одлазили у смрт. Неретко су викали: „Живео краљ Петар! Живела Србија! Живела Југославија!ˮ, чиме су показивали пркос према, у том моменту, апсолутно јачем војном непријатељу који је решио да на овај начин потврди, како је мислио, своју победу из Априлског рата 1941. године. Штранд је једна од најлепших плажа дуж читавог тока Дунава. Међутим, тих дана он је постао страшно губилиште, где је једна цивилизација доживела свој огроман пораз, где је преовладало зло.

Дуго времена се ћутало о једном важном покретачу за извођење овог масовног злочина према цивилном, неборачком становништву. Нажалост, то је пљачка. Њу није вршила само мађарска окупаторска војска већ и светина која је сматрала да се променио ток историје, да је дошло време да на такав начин може противправно да дође до богатства, због чега су управо и страдали богати. Било је небројено случајева да је људима извођеним на губилиште прво скидана гардероба, ако су били квалитетније одевени. Сечени су им прсти, сечене су уши, како би узели прстење или минђуше. На суров начин људи су пљачкани. Остало је сачувано сведочанство како је доктор Узелац изишао из свог санаторијума са намером да види шта се дешава на улици. Испред куће су га убили и оџепарили. Имао је при себи знатну количину новца, а затим су ушли у кућу и узели сву уштеђевину. Ово најбоље говори какав је био морал људи који су све то чинили.

Злочини су вршени и по улицама. Има много примера силовања девојчица и жена. Још једно место масовног страдања био је стадион Ујвидеки атлетик клуба (Újvidéki Atlétikai Klub), данас Новосађанима тешко познат топоним. Треба знати да су пре Другог светског рата спортски клубови у Новом Саду били основани на националној основи. Јевреји су, например, имали свој клуб који се звао Јуда Макаби, а Мађари управо тај Новосадски атлетски клуб (Ујвидеки атлетик клаб), док су Срби, наравно, имали своју Војводину и зато Војводина има црвено-плаво-беле боје, зато се Војводинин стадион зове „Карађорђеˮ. Преко пута стадиона Војводине, где је данашња источна трибина, где се налази тржни центар Променада, некада је пролазила пруга. Са друге стране пруге налазио се тај стадион Ујвидеки атлетик клаб, који је за време Другог светског рата носио име по Адолфу Хитлеру. У својој бестидности и монструозности окупаторски војници су довели већу групу наших суграђана и организовали једну суморну трку. Рекли су им да крену да трче, па ко буде први претрчао стазу тај ће преживети. Међутим, када су људи почели да трче, војници су скинули цираду са једног митраљеза и отворили ватру по њима и тако их у десетинама побили. Читав Нови Сад је у то време био завијен у црно, владао је огроман страх. Треба напоменути да су први на мети окупаторâ били православни, односно Срби. Са њима су били Јевреји, али долазило је и до грешака, страдало је и неколико Немаца, страдало је чак и неколико Мађара када су пијани војници делили неку своју правду. Знамо да је тринаест белих Руса убијено заједно са својим породицама вероватно само због своје вероисповести.

Прича нас даље води ка кући Јовандића. То је највећа трагедија и мислим најтежа прича у мору свих дешавања у току Рације. Јелка Јовандић је живела у Руменачкој улици. Са великом муком отхрањивала је петорицу синова, била је удовица. Један син се вратио из заробљеништва непосредно пред Рацију. Тек што су се поново сви окупили око породичног огњишта, војници су закуцали на њихову капију. На прво питање које су вере, храбро су одговорили да су православни. И онда су пред мајчиним очима убили њених петорицу синова. Њу су оставили у животу. Она је тако, са том мајчинском тугом остала да живи до 1971. године. Међутим, она је била дубоко побожна жена. На суђењу је рекла: ,,Ми смо мирно живели са свима, никоме зло нисмо нанели. Ја стварно не знам ко ми је убио децу.ˮ У башти своје куће у Руменачкој улици подигла је један крст и млађим нараштајима говорила кроз шта је прошла, али без икакве мржње или жеље за било каквом осветом. Ми знамо оно што нам је некада давно поручио наш свети Владика Николај Жички: ,,Ко се свети, тај се не посвети.ˮ И то је тај хришћански етос који свакако носимо. Треба напоменути да славна и победоносна српска војска, када је улазила у ове крајеве 1918. године, није убила ниједног цивила било које националности, био он Словак, Мађар, Немац или Србин – ниједног. Видимо да је, само двадесет и три године касније, мађарска војска приликом уласка починила страшан злочин – убила је четири хиљаде цивила још у налету, а затим је дошло до ових крвавих догађаја у Шајкашкој и Новом Саду.

Наше друштво је после Другог светског рата дуго живело без вере. Поготову су историчари били присталице владајуће богоборне комунистичке идеологије, тако да и нису желели да виде шта се заиста дешавало, а сви ти догађаји нас у мислима враћају у прве векове, у време страшних прогона хришћана. Када упоредимо сведочанства из Житија светих са судбинама наших предака у Новом Саду и Шајкашкој, онда видимо да њихова страдања нису тако далеко од страдања Неронових или Диоклецијанових жртава. Како другачије него као истинске хришћанске мученике видети људе које је пред црквом у Шајкашу, после Литургије, чекао камион којим су вожени у мученичку смрт? И, ето, толико година смо чекали и, захваљујући нашој Епархији бачкој и Одбору за обележавање годишњице Рације, после осамдесет година чекања, на углу улицâ Милетићеве и Грчкошколске коначно је постављена спомен-плоча која подсећа наше суграђане шта се догодило. Милетићева улица носи са собом једну више него тешку причу.

Како је завршен Погром у Новом Саду?

 

Треба знати да је Погром био здружена војна операција. Значи да је уведен јединствен систем командовања за цивилну, полицијску и војну власт. Читава операција је вођена као једна операција на фронту. Нови Сад је био потпуно блокиран. Остављена је само једна телеграфска веза између Будимпеште и Новог Сада, што значи да је Влада, укључујући и адмирала Миклоша Хортија, имала дневне извештаје шта се дешава на терену. Процена историчара је да се очекивало да буде убијен одређени број људи. Значи, требао је да се постићи неки број убијених Срба и Јевреја, која би требало да задовољи апетите будимпештанске власти. У четири сата поподне је стигло коначно обавештење да се Рација обуставља. Непосредно пре тога Игњат Павлас, ученик бивше Велике српске православне гимназије, човек који је најважнију улогу у свом животу одиграо 1918. године приликом организовања Велике народне скупштине и присаједињења Бачке, Барањe и Баната Краљевини Србији, непосредно пре тога је тражио да буде изведен из строја заједно са супругом. Био је убијен и одмах после тога, није прошло неколико минута, Рација је обустављена. Људи су у групама, по њих петнаесторо, камионима одвожени на Штранд, где су били убијани или хладним оружјем, или пуцњима из ватреног оружја, или су просто били гурани под санте леда. Ти лешеви су дуго, дуго пловили. Ми знамо да су у српском месту Свињица, у Ђердапској клисури,  пронађени лешеви.  По документима се видело да су то грађани Новог Сада. Добар део је доплутао до Земуна и Београда. Имамо детаљне извештаје Недићеве пограничне полиције о извршеној обдукцији над тим људима, имамо сачуване фотографије, што све недвосмислено говори о монструозности свих тих злочина. Неки наши старији суграђани можда памте, а ми млађи знамо кроз предање, да се у Новом Саду и Шајкашкој дуго година после није јела риба, никоме то није падало на памет. Зато је било изобиље рибе у оно време. Знало се да су наши мученици ту негде, да већи део њих није, нажалост, имао прави хришћански погреб и дуго се времена чекало да се народ окрене према Дунаву.

 

Да ли je тадашња јавност знала за злочине у Бачкој и какве су биле рeакције?

 

Наша Војна мисија је, преко свог Конзуларног одељења у Цариграду односно Истанбулу, знала, јер су немачки обавештајни подаци први почели да излазе у јавност. Са друге стране, у Новој пошти, једином дневном листу који је тада у Новом Саду излазио на српском језику, нећемо наћи ниједан помен тих догађаја. Мађарска периодика помиње да је био неки устанак, али не даје ширу причу о овим догађајима. Тек кроз политичку борбу која је вођена у самом мађарском парламенту, односно кроз иступе Ендреа Бајчи-Жилинског, шира мађарска јавност, затим и свет, дошли су до сазнања о монструозности овог злочина. На основу прича из породице, недокументовано, слутим да је вероватно Коста Хаџи, знаменити национални и спортски радник из Новог Сада, успео да дотури те податке Ендреу Бајчи-Жилинском, председнику Странке ситних земљопоседника у Мађарској. То је оно на шта ваља стално указивати – да фашизам као политички систем претпоставља диктатуру једне партије укидањем парламентарне борбе. Мађарска је била сарадник нацистичке Немачке и фашистичке Италије, али по свом устројењу није била фашистичка држава. Она је била демократија, парламентарна демократија у неком смислу. Али, вероватно су наше пређашње комунистичке власти, да би избегле да истинског кривца назову правим именом, често све обавијали обландом фашизма, па је фашизам било све што је противно или могуће противно комунизму. Тако да чак ни појам фашизма нисмо најбоље дефинисали. Када је 1971. године постављен Солдатовићев споменик на Кеју, на њему је писало: ,,Жртвама фашизмаˮ. Мађарска држава није била фашистичка, Мађарска је била сарадник фашизма, али није била фашистички устројена.

Но, да се вратимо Рацији и њеним одјецима у тадашњој јавности. Прве вести појавиле су се у Шведској, затим у Енглеској. Међутим, у мору свих зала која су се догодила над српским народом, сећање на Рацију је некако остало уско локалног типа. У прилици сам да често гостујем по читавој Србији, највише у Београду. И када говоримо о Рацији, то је као да говорим о неком непознатом сазвежђу у некој много, много далекој галаксији. Значи, људи ван Новог Сада и Шајкашке мало шта знају о Рацији. Зато је веома битно да се одржи сећање на ова трауматична дешавања.

 

Да ли је утврђен број страдалих у Погрому 1942. године у Шајкашкој и у Новом Саду?

 

Утврђивање тачних података зависи од начина на који то желите да урадите. Неке методе траже да се тачно утврди посмртни остатак убијене особе, негде се тражи да се тачно утврди име са судском одлуком. Тренутно можемо говорити само о броју утврђених жртава. Морамо рећи да је Звонимир Голубовић у Новом Саду урадио један огроман посао на пољу истраживања Рације. Међутим, има неких елемената који нам, свакако, говоре да је један део људи који су убијени било немогуће утврдити. Зашто? Био је то један други свет, свет другачијих обичаја. Породице су биле огромне. У оно време, породице са троје, четворо деце сматране су малим породицама. Људи су се међусобно посећивали. Свуда су биле неке тетке, стричеви, ујне… Рација се дешавала у време Божића; ту је Бадњи дан, па Божић, Свети Стефан, па Свети Јован, једна од највећих слава код српског народа. Тако да нису сви седели код својих кућа и чекали да мађарска војска дође по њих и побије их већ су се међусобно посећивали, како су, између осталог, налагала и стара кумовска правила. Такође, велики број људи је живео на салашима, многе од њих, верујем, нико није пописао. Затим, један од путева који нас води ка утврђивању тачног броја убијених јесте питање решавања њихове имовине. Али, ако је погинуо неко слабијег материјалног имовног стања, није било шта да се заведе да би се касније водио неки правни поступак. Има, нажалост, и породица које су искорењене. Са друге стране, ако погледамо описе самих убистава, они се не слажу са бројевима о којима ми говоримо. И сами наводи Немачке обавештајне службе, као и Ендреа Бајчи-Жилинског, говоре о знатно већем броју жртава од оног који је историографија до сада утврдила. Ако већ говоримо о броју убијених у Рацији, треба бити опрезан и рећи да по имену и презимену знамо само око четири хиљаде људи. Међутим, уистину је тај број вероватно и већи и његово тачно утврђивање тражи, свакако, даља истраживања и труд и рад млађих нараштаја историчара. Питање је, наравно, да ли после толико година може још нешто ново да се пронађе и утврди. Нажалост, време самоуправног комунистичког експеримента нам је узело покољења и покољења, узело нам је године и године, узело нам је преко потребно време да бисмо дошли до коначног списка убијених. То не значи да треба да престанемо да радимо. Не можемо очекивати од неког другог да то уради за нас. Требало би забележити што више сведочанстава људи који су преживели Погром, који још могу да сведоче. То је начин активне културе сећања који завређује један цивилизован народ какав је српски народ.

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа