СТРАДАЊЕ ЈЕВРЕЈА У ПОГРОМУ У БАЧКОЈ

СТРАДАЊЕ ЈЕВРЕЈА У ПОГРОМУ У БАЧКОЈ

Гордана Тодорић о страдању Јевреја током погрома у Бачкој

 

 

Шта је битно рећи о пореклу Јевреја на овим просторима?

 

После рушења Јерусалимског храма у првом веку, почиње да се формира оно што нам је данас познато као јеврејска дијаспора. Она је присутна на целом Медитерану. Од Алжира и Марока до Јемена налазе се оријентални Јевреји. Што се европског континента тиче, формиране су две велике групе, Ашкенази и Сефарди. Први су такозвани немачки Јевреји, превасходно због њиховог говорног језика који је средњовековни варијетет средњонемачког дијалекта и словенске синтаксе, као и читавог низа других уплива, како то и бива када живите у мултикултуралној средини, што се Јеврејима у дијаспори стално догађа.

Јидиш није језик верског обреда, као што је то случај са јеврејским језиком. Посматрајући територију данашње Војводине, реч је превасходно о Ашкеназима неолошког обреда. Они су релативно дуго били под значајним мађарским културним утицајем, те је јидиш био замењен мађарским и немачким као говорним језицима. Када говоримо о неолошком обреду и неолозима, треба рећи да је реч о последици промена у области јудаизма. Дошло је до одређених реформи у односу на ортодоксни јудаизам, у односу на оно што је била традиција у верској пракси. Јевреји неолози су, дакле, донекле либерализовали комплексних 613 заповести и верски јевреjски обред. Новосадска синагога је, например, синагога неолошког обреда. У смислу порекла, већина Јевреја у Новом Саду и шире у Бачкој долазе са територије Моравске. То је подручје између Чешке и Словачке, где већина Јевреја, условно речено, има завичајност. Тада је та територија била у оквиру Аустријског Царства, унутар којег су се Јевреји кретали.

Друга група, Сефарди, стигли су преко Иберијског полуострва и до наших крајева, на Балкан. Зову их још и шпанским Јеврејима. Превасходно су живели на подручју Босне и Херцеговине, у некадашњој заједничкој земљи, а данас их у Србији има у Београду и даље на југу. Њихов вернакуларни језик је јеврејско-шпански (ладино), који су на прелазу из 19. у 20. век заменили другим говорним језиком − српскохрватским, затекавши се на том говорном подручју.

 

Посматрајући простор Бачке, где су биле најбројније јеврејске заједнице и каква је била њихова улога у привредном и културном животу?

 

Имам неке статистичке податке преузете из пописа Срба, Хрвата и Словенаца 1921. године. Постоји и попис из 1938. године, али није од помоћи, јер у њему Јевреји нису издвојени као посебна група већ су у категорији осталих. Познато је где је и колико Јевреја било, али су били толико малобројни, према статистици – испод једног процента. Према првом попису из 1921. године наводе се под категоријом „израелитска вераˮ. У целој Краљевини Јевреја је било 64.746, у Србији без Срема, Баната и Бачке 11.814, а у региону Бачке, Барање и Баната 19.069, што није мали број.

Данас знамо да су, осим у Новом Саду, веће заједнице живеле у Суботици, Сомбору, Бачкој Тополи, Зрењанину, Сенти, Кикинди, Земуну, Апатину. Оне су биле значајније по броју у односу на релативно мали број Јевреја. Таква је била статистичка ситуација.

Упркос малобројности, Јевреји су били прилично афирмисани у Краљевини. Међуратни период је иначе по много чему био период процвата за јеврејску заједницу. Пре свега, друштвени контекст је био повољан. У то време нема значајног антисемитизма. Јевреји се генерално труде да се што више школују и то је, код оних који су секуларизовани, сећање на заповест учења. У ужем смислу та заповест се односи на учење Торе, али обухвата и образовање уопште. У нашем региону Јевреји су неупоредиво мање били окренути пољопривреди, а много више животу у градовима и професијама које припадају том културном контексту. Најчешће су били чиновници, државни службеници, лекари, војна лица, књижевници, али и ветеринари.

 

Какав је био положај Јевреја на почетку Другог светског рата? Да ли су они хапшени, затварани, протеривани, убијани?

 

У Мађарској још од двадесетих година 20. века важе антисемитски закони, а Краљевина Југославија је неке антисемитске законе увела уочи рата. Такав пример је уредба Numerus clausus, којом се ограничава број Јевреја који могу да се упишу у гимназије и на факултете.

Околности су биле врло сложене: са једне стране постојао је привид нормалног живота, а са друге се дешавало хапшење Јевреја, слање без оружја на Источни фронт да буду мункаши, како би чистили терен од мина и слично. Такође, било је хапшења под оптужбом да су комунисти или зато што заиста то и јесу били. Команда града, некадашња „Армијаˮ, упамћена је по злу управо због насиља које је у периоду окупације у истражном поступку спровођено према заточеницима, међу којима је било Јевреја. Постоји и сведочење једног од њих, према којем се неки младић бацио са крова зграде због тортуре. Дакле, терора је било, али он је био спорадичан. Искуство јеврејског живота у дијаспори учи да се носите са тим спорадичним насиљем, односно да се прилагодите, уз очекивање да ћете успети да преживите. Тако су и Рацију дочекали неспремни, а нарочито депортацију из 1944. године.

 

Колико је Јевреја пострадало у Новом Саду? Да ли имате податке о именима, ко је и где пострадао?

 

Број страдалих се разликује од истраживања до истраживања. Консултујући се са историчарима, дошла сам до сазнања да су подаци Звонимира Голубовића у овом тренутку најрелевантнији. Према изворима окупаторске мађарске војске, у Новосадској рацији убијено је 556 Јевреја, а према налазима Звонимира Голубовића пострадало их је 809, док се у једној другој књизи наводи 820, али није то суштина. Када се човек бави статистиком врло је важно да има приближно тачан број. Страдали су, више-мање, евидентирани, али проблем су комплексне околности. Током спровођења Рације у Новом Саду, у рад Јеврејске општине нису укључени сви Јевреји Новог Сада. Ту су и они асимиловани, за које се зна да их је комшија пријавио да су Јевреји, а ту је и одређен број оних који су као избеглице стигли из Аустрије у Краљевину Југославију, верујући да ће овде наћи безбедно уточиште. Најпознатија прича у вези са тим историјским догађајем је прича о Кладовском транспорту. У том смислу, вероватно никада нећемо коначно знати тачан број жртава. Свакако да је распојасана и алкохолисана војска увек, па и тада, била спремна да уради оно што у трезном стању не би, иако морам поменути да је у току Другог светског рата било светлих примера у војсци. Било је оних који су одбијали да изврше злочин, а било је и оних који су Јевреје спасавали. Склонија сам да говорим о таквим људима, о праведницима, било да су добили одликовање израелске државе, било да га нису добили. Они јесу праведници, јер су показали шта је мера човечности онда када је то најпотребније, без обзира јесу ли били Срби, Мађари или неког трећег порекла. Има праведника и проглашених и одликованих. А о страдалницима се можда најбоље може говорити на основу сећања њихових потомака, било да су људи пострадали, било да су преживели и преносили памћење, што је увек мучан процес. Например, госпођа Ружица Галац Поповић, која је Београђанка, а чија је мајка као девојчица преживела Новосадску рацију тако што је, када је већ била изведена на лед, Рација прекинута. С тим у вези, Ружица је написала песму коју је говорила на једној од комеморација Новосадској рацији, где се ретроактивно може видети траума и колико је тегобно носити се са таквим наслеђем.

 

Да ли је остало забележено где су у Новом Саду највише пострадали Јевреји и у којим другим местима Бачке су страдали?

 

Пострадало је много на Трифковићевом тргу и на стадиону Новосадског атлетског клуба (НАК). Стадиона више нема, али значајни историјски и књижевни трагови управо помињу стадион Новосадског атлетског клуба и више него морбидне и безнадежне трке за живот које су ухапшени трчали, јер су их ти људи, ако можемо да их тако назовемо, на то нагнали у Рацији. Било је, такође, доста страдања на Успенском гробљу. Укратко – на све стране.

Према Звонимиру Голубовићу жртава је, такође, било у Бечеју, Госпођинцима, Ђурђеву, Жабљу, Србобрану, Темерину, Тителу, Чуругу, Шајкашу. Безмало у свим тим местима страдао је негде један, негде тридесет Јевреја са породицама. Обично су то били трговци, евентуално ветеринари, просветни радници и ту где су се затекли били су убијени.

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа