СРБИ У УГАРСКОЈ И МЕЂУРАТНИ ПЕРИОД У СРПСКОЈ ВОЈВОДИНИ

10/12/2024

СРБИ У УГАРСКОЈ И МЕЂУРАТНИ ПЕРИОД У СРПСКОЈ ВОЈВОДИНИ

Горан Васин o Србима у Угарској и међуратном периоду у СРПСКОЈ ВОЈВОДИНИ

Пре него што се усредсредимо на тему о положају Срба у Угарској, предочићемо одломак из књиге академика Василија Крестића Срби у Угарској 1790 – 1918, који говори о страдањима српског народа у јулу 1848. године.

„Безобзирност и крволоштво мађарске војске Главни одбор описао је у Званичном известију објављеном у виду штампаног летка 23. јула 1848. године. Из тог извештаја сазнајемо како су мађарске катане после једне битке вођене код Футога своју зверску јарост искалиле над српским становницима тог насеља. Село и православну цркву катане су запалиле, становнике су опљачкале зверски их бијући и убијајући, при чему су месног пароха Ђуру Груића распорили од утробе до грла. Из извештаја сазнајемо да је Главни одбор располагао неоспорним доказателствима о томе које свирепости је чинила мађарска војска по Бачкој, Бечејском и Кикиндском дистрикту. Мађари ту, каже се у извештају, као најсвирепији зверови са Србима поступају. Њихове куће и цркве пале, и по храмовима светима најужасније свирепствују; ватру под столове подмећу и внутреност цркве пале, на престолне иконе из пушака пуцају, светим угодницима Божјим сабљама и бајонетима очи ваде, двери олтара скидају, лупају и спаљују, свјатаја Божја као: свјато причаштеније, миропомазаније и проча скверне и погане, црковне књиге, као октоихе, минеје, пентикостаре и све, што им у очи падне, цепају и спаљују и словом све оно по цркви чине, што је учинити кадро најсуровије беснило разореног дивјака, пред којег очима ништа свето, ништа поштено није, кога совест никаково преступленије потрести не може. Пламен и грозно разореније храмова србски наслаждава оскврњену душу у греху ваљајућег се непријатеља.

О свирепостима које је мађарска војска чинила по српским селима у извештају је речено: Они српске куће пале, стоку српску у џелепима отерују, у куће српске улазе, ту србске жене и кћери на очиглед родитеља и супруга њиови безчасте, и док једни скотске страсти своје задовољавају други њиови људе бију, убијају и са живи коже на кајише им с леђа деру и скидају, и свако свирепство које су измислити кадри, чине, деци малој очи ваде, на поле пресецају иј и половине по сокаци носећи псима бацају, а напоследку, пошто тако зверске јарости своје издовоље опљачкају куће и запале, вриска и јаук невине дечице и слаби жена не умекшава нити се већ толиким крвотоком, толиким скаредним безаконијима наситити, напојити и загасити даје, него им служи к већем раздраженију: јер место да чујемо, да су иступленија ова престала, или бар да се ређе чине, сваки дан и час све грозније и грозније вести о новим и новим изступленијама њиовим слушамо.ˮ1

Kада говоримо о положају Срба у Угарској, које су законске основе мађаризације, чију кулминацију имамо у Закону о школству 1907. године, такозваном Апоњијевом закону?

Ти страшни догађаји из 1848. године – о којима говори овај потресни и драматични одломак о страдању српског народа и српских цркава, српских светиња у Бачкој – за мене су увек били и остали велика опомена да се оно што се десило током српско-мађарског рата, током Револуције, током борбе за Српску Војводину, морамо нагласити, поновило један век касније. Значи да је то један процес дугог историјског трајања у коме су Срби, најпре живећи у угарском делу Монархије, били изложени сваковрсним и свакодневним притисцима, а појам мађаризација је био толико специфичан и толико распрострањен, да га је и светска историографија унела у књиге као потпуно посебну и важну појаву.

Шта је то мађаризација? То је доношење закона којим је равноправност не само Срба већ и Словака и Румуна са Мађарима у потпуности доведена у питање. Ти закони су поништавали могућност да сви народи који су живели у Угарској буду политички народи, односно да имају своја пуна политичка права. Према Закону о народностима из 1868. године они су имали грађанска права. Међутим, када се на тај закон постепено додају друга законска акта, та грађанска права бивају дерогирана и ви схватите да су они живели у неравноправном, врло лошем и тешком положају.

Већ тридесетих-четрдесетих година 19. века, чак пре Револуције, донети су закони који су од стране државе усмеравали помађаривање и мађаризацију, тако што је мађарски језик постепено почео да се уводи у школе и у потпуности у државну управу, да би после 1867. године законским чланцима из 1879, 1883. и 1904. године мађарски језик био уведен у све државне установе, све школе, као једини обавезни језик. Нама је данас тешко да схватимо да су Срби, а увек намерно кажем и Румуни и Словаци који су били у блиским политичким и дрштвеним односима са Србима, живели у тешком положају. Када вам неко онемогућава да живите равноправно, да живите у складу са својим нормама и начелима, наравно да се осетите угроженим. Кроз дуги низ година истраживања у Библиотеци Матице српске и у архивима у Бечу и Будимпешти наилазио сам на документа која сведоче о томе да је постојао један врло озбиљан план, потекао од појединих професора Универзитета у Будимпешти: да се број, како се то тада говорило, народности (народа који нису Мађари), законима временом просто сведе на, за мађарске политичке елите, прихватљиви ниво. Шта то конкретно значи? Према попису из 1867. године Мађари у угарском делу Монархије нису представљали већину – они су чинили 40 % становништва. Са становишта политике и политичких елита тај број није био довољан да се може управљати државом, а да се држава не распадне. Већ 1910. године тај проценат је био 56 %. Значи да је број Мађара значајно порастао, а да је број других народа био у опадању.

Наш чувени научник др Димитрије Кириловић је између два светска рата написао књигу Помађаривање народа у бившој Угарској, у којој је експлицитно показао и доказао да је постојао план да се путем суптилне принуде увођења закона у школе број Срба смањи и да их 1941. године у Мађарској буде око 1%. Како се то испољавало у свакодневном животу? Без знања мађарског језика нисте могли добити посао у државној управи, нисте могли постати чиновник, нисте могли радити у школи, функционисати на свакодневном нивоу. Зато, да бисте се укључили у друштвени живот морали сте учити мађарски и тако су се људи постепено однарођавали. Постоји за то један сликовит пример. Он се односи на увођење мађарског језика на железнице осамдесетих година. Железница је симбол напретка и развоја, њено увођење се сматрало прекретном тачком у животу Угарске. Када је уведена железница, људи који су радили на њој морали су знати мађарски и то је била јасна порука државе да више нема повратка на старо. На тај начин су Срби, Словаци и Румуни четрдесетак година, постепено, полако и систематично, под притиском различитих закона, који су кулминирали Апоњијевим законом, помађаривани (што је Димитрије Кириловић назвао „помађаривање од колевке па до гробаˮ); једноставно, били су приморани да значајно нарушавају свој идентитет, да се одричу својих свакодневних обичаја. На тај начин, у освит Првог светског рата, Срби у Монархији, нарочито у Угарској, били су на самој ивици опстанка.

Какав је био положај других мањина у Угарској – Словака и Румуна?

Положај Словака и Румуна у Угарској био је сличан положају Срба, у неким случајевима чак и тежи. Мислим притом на Словаке који су негде до 1848. године имали сличне захтеве као Срби, борили су се за своју скупштину и територију. Дакле, били су врло блиски у политичким погледима са Србима и у срединама где су Срби и Словаци живели заједно углавном је владала слога и политичко разумевање, без неких великих трзавица. То се у значајнијој мери наставило и у каснијим временима. Седамдесетих година 19. века водеће личности словачког политичког покрета биле су ухапшене и интерниране; Матица словачка је укинута, као и словачке гимназије; у местима где су заједно живели Словаци и Мађари, дакле у мешовитој средини, професори који нису хтели да словачкој деци држе наставу на мађарском језику добијали су отказе. Биле су то праве афере деведесетих година 19. века, на које је српска јавност врло бурно реаговала, наравно подржавајући Словаке. Део словачких политичких елита, на челу са Миланом Хоџом који ће између два рата бити врло значајна личност у Чехословачкој, добио је у Кулпину подршку српске заједнице и чувеног српског првака Михаила Полит-Десанчића.

Код Румуна је било нешто другачије јер је њих у Угарској било значајно више него Словака и Срба. Румуни су желели своју црквену организацију и она је декретом цара Франца Јозефа одвојена од српске Карловачке митрополије 1864/1865. године. Током првих десетак година било је доста неспоразума између Румунске и Карловачке митрополије, али касније су Румуни бивали изложени истим притисцима, истим тим законима као и Срби и Словаци. Чинилац многобројности румунске популације, последично и румунског свештенства, пружао је веће шансе за отпор. Такође, у архивама угарске полиције види се да је мађарска политичка елита била значајно заинтересованија за Румуне него за Србе и Словаке. Захваљујући бројности Румуна, између два рата су делови Трансилваније и Ердеља припојени Румунији, која је двадесетих година 20. века ушла у рат са Мађарском. Мала Антанта је и настала као савез држава – Румуније, Чехословачке и Југославије – које су страховале од обнове Аустроугарске, односно велике Угарске. Спирала политичког савеза и разумевања пренела се и на међуратни период. То је врло важно да запамтимо.

Српска црквена, културна и политичка елита је била врло активна у Угарској. Како је гледано на те активности?

Већ од седамдесетих година 19. века недвосмислено под сталном сумњом. Знамо како је прошао Светозар Милетић, великан српске политичке сцене у Угарској. Исто су и Михаило Полит-Десанчић и Јаша Томић били под сталном присмотром полиције, како у политичком деловању тако и у свакодневном животу, а током Првог светског рата посебно. Дакле, однос према српској политичкој, либералној елити је био негативан. Њихов покушај да се договоре са Мађарима углавном су пропадали, јер су Срби инсистирали на Српској Војводини, на принципима на којима је почивала Српска Војводина у Револуцији и касније захтевана на Благовештенском сабору, што мађарској политичкој елити није одговарало и што није могла да дозволи. Отворено је речено да се ради о покушају сецесије коју Мађари неће дозволити. Случај Светозара Милетића – који је ухапшен и утамничен и који је од последица тамновања оболео и није више могао да се бави политиком – био је јасан показатељ и знак чему Срби могу да се надају. У овом контексту често волим да напоменем следеће: у другој половини 19. века, када су вођени српско-турски ратови или устанци у Херцеговини које ће подржавати Црна Гора, иако је Османско Царство било држава у опадању и кризи, био је потребан читав један век да се ослободе територије, да Србија стекне међународну независност и да се српско питање реши на прави начин. У исто време Хабзбуршка монархија је била у значајном успону. Почетком 20. века она бележи велике успехе када су у питању економија, дипломатија, култура и уметност. Период belle époque-а је прославио Беч на глобалном нивоу. Монархија није деловала као држава која ће се распасти и тим пре је положај Срба био драматичнији и тежи. Није постојала могућност устанка којим бисмо се ослободили. Милетић је лишен посланичког имунитета и утамничен 1876. године због једног наводног говора у коме се каже како ће добровољци са територије Српске Војводине отићи у Босну и Херцеговину да помогну својој браћи у току велике Источне кризе. Неко је наводно чуо, а то одмах стављамо под знак питања, да је Милетић изговорио те речи, после му је „на душуˮ додато подизање устанка, као и да је петнаест до двадесет хиљада људи већ наоружано. Када је српска војска 1914. године у Првом светском рату накратко ушла на територију Срема, становништво је расељено, интернирано. Биле су тада сурове одмазде над српским цивилима. Можемо замислити шта би се десило Србима у Монархији да су покушали да подигну устанак. Исте околности биле су у време Првог светског рата и у Босни и Херцеговини. Расељавања, интернирања, хапшења. Општа слика се мора сагледати из овог аспекта. Нису Срби у Монархији били мање ратоборног духа од Срба у Херцеговини или Црној Гори. Напротив. Срби су се 1848. године у Монархији борили за Српску Војводину веома храбро и грчевито. Ти наши шајкаши су заиста били велики јунаци, била је то врло озбиљна војска која је из ранијег периода имала искуство борбе у ратовима које је Аустрија водила широм Европе. Прекаљени ратници и борци, они су годину дана успевали да се одрже против јаке, врло дисциплиноване и добро наоружане мађарске војске. На ту чињеницу желим да скренем пажњу. Притисак једне јаке, централизоване, организоване државе био је свакодневан, врло јак, и то треба имати на уму да би се разумело како су наши преци живели и колико је тешко бити Србин у Монархији. Ово се, рекао бих, не схвата на прави начин. Много се може видети из Милетићевог и примера других чланова тадашње српске не само политичке већ и црквене елите, на које су вршени непрекидни притисци увијени у различите законске обланде у форми одлука, законских чланова и слично. Митрополија је успевала да им одоли. Тешко је било у свакодневном животу функционисати у Монархији на почетку 20. века. То су напросто чињенице које никада не смемо заборавити. А то је управо увод у сва ова дешавања о којима причамо.

Код Срба у Угарској су одушевљено поздрављени успеси Србије у Балканским ратовима. У Првом светском рату Срби из Монархије су мобилисани у аустроугарску војску. Какав је био третман према Србима?

Одговори на Ваше питање управо се надовезују на претходни део нашег разговора. Победе у Балканским ратовима су охрабриле Србе у Монархији, дале им нови трачак наде да се српско питање ипак може решити на позитиван начин. Они су увек веровали у Кнежевину односно Краљевину Србију која је била Пијемонт свих Срба. Такође, важно је рећи да, када се читају полицијски извештаји Беча и Будимпеште, Србе у Монархији никада не одвајају од Кнежевине и Краљевине Србије, посматрају их једним очима, једнако их схватају. Нема ту два народа и две политике. То је један народ и једна политика. Неки утицајни и важни људи у Монархији су чак записали да Срби у Шајкашкој, о којој говоримо, обухватајући и Нови Сад и саме Сремске Карловце, размишљају и живе истим духом као Срби у Београду и Шапцу. То је било кључно за Србе.

Враћамо се сад на тезу да је Српска Војводина била заветна мисао Срба у Монархији. Борба за њу постојала је и трајала уз помоћ Кнежевине Србије и Илије Гарашанина. Везе међу сународницима су биле суштинске, трајне. Зато говоримо о једној политици и једном народу. Победе у Балканским ратовима оживеле су српску мисао да ће се издржати, да ће се прегурати клонулост од вишедеценијског притиска; како је написао Михаило Полит-Десанчић за Револуцију: „Борило се, па се мало и уморило.ˮ Та борба трајала је више деценија, а Балкански ратови 1912 – 1913. дали су један нови замах Србима у Монархији.

Уследио је Велики рат. Знамо шта се и како десило, знамо и начин на који је Аустроугарска напала Србију – оним ултиматумом на који ниједна суверена држава не би пристала. Тада долазимо у ситуацију да Срби бивају мобилисани. Притом морамо знати да имамо Србе у Монархији – који су живели на територији Српске Војводине, на територији Срема, Баната, Бачке и Барање, то је оно што смо сматрали Српском Војводином од Револуције; затим Србе који су живели у Хрватској – Лика, Банија, Кордун, делови Славоније, Мославине; и, на крају, значајну српску заједницу у Далмацији. Све њих је аустроугарска команда у потпуности другачије третирала. Срби који су живели у Срему, Банату, Бачкој нису послати на Србију, јер је аустроугарска команда проценила да ће они чим пређу границу побацати оружје или ће, тако наоружани, прећи у редове војске Краљевине Србије. Схватали су да је антихабзбуршко расположење код српског војника било прилично велико. Постоје у Бечу извештаји у којима стоји да су Срби били у позадинским, интендантским службама, али је сваки Србин имао још по једног аустријског војника иза себе који је посматрао шта ради. Владало је велико и, може се рећи, оправдано неповерење према Србима, јер уистину нису желели да ратују против Краљевине Србије. Не схватам и не прихватам другачије тврдње. С друге стране, Срби који су живели на територијама старих војних граница – Лике, Баније и Кордуна, послати су најпре на галицијско, а потом на италијанско ратиште. Они су углавном ратовали под командом фелдмаршала Боројевића на Сочи. Значи да уопште нису били у контакту са овим другим јединицама, а део Срба из Шајкашке послат је у Галицију на фронт, где су се махом предавали руским војницима. Знамо и причу о добровољцима. Утврђен је и један број мобилисаних не само Срба него и Чеха и Словака, који су остављали оружје јер нису желели да ратују против Руса. Користили су прву прилику да се предају руској војсци и наставе ратовање у њеним регуларним јединицама, или су после дугог путовања, после праве епопеје, стизали до Солунског фронта.

Поменули смо интернирања, расељавања и хапшења Срба у Срему и на територији Босне и Херцеговине, где је било много намештених велеиздајничких процеса. Хапшени су и интернирани људи о којима је Владимир Ћоровић написао своју Црну књигу. О тим догађајима је последњих година објављено још неколико врло озбиљних студија и монографија. Види се да је то била једна систематска репресија према Србима у Босни и Херцеговини. Велики број њих је завршио у многобројним логорима широм Аустроугарске, где су умирали у најстрашнијим мукама и на најнечовечнији могући начин.

На крају Првог светског рата је у дворцу Тријанон у Версају закључен споразум између земаља Антанте и Мађарске. Да ли одредбе тог споразума представљају увод у политику ревизионизма, а тиме и у догађаје у Другом светском рату?

У значајној мери да. Велике силе су процениле да Аустроугарска као држава просто не може више постојати. После пораза Централних сила у Првом светском рату у јесен 1918. године проглашене су нове националне државе. (Стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца уз пресудну и најважнију улогу Краљевине Србије која је своју државност заједно са Црном Гором утопила у нову државу, по мом дубоком уверењу није довољно ни цењено ни прихваћено, посебно од хрватских елита, али то је тема за један други разговор.) Одредбе Тријанонског споразума потписаног 1920. године биле су за Мађарску изразито неповољне и поражавајуће. Мађарска је сведена на трећину своје територије коју је имала 1914. године. Изгубљене територије су највећим делом припале Румунији и Чехословачкој, а простори насељени углавном Јужним Словенима, дакле територија Српске Војводине, Хрватске и Славоније (тамо је било неких граничних спорова око Међумурја и Прекомурја) – Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Мађарска је поражена у још једном сукобу 1920. године који је имала са Румунијом и Југославијом. Јасно је да је то код мађарских политичких елита изазвало велико незадовољство. Значи, држава која је била велика, пространа и моћна – и економски, и политички, и национално, и на сваки други начин – сведена је на трећину своје територије. На територији Румуније, Словачке и Југославије, дакле ван територије своје матичне земље, остао је да живи значајан број Мађара и незадовољство се накупљало. У Мађарској је 1919. године проглашена Совјетска Република на челу са Белом Куном која је убрзо, интервенцијом снага бившег аустроугарског официра адмирала Хортија, сломљена, а сâм Хорти проглашен за регента. (Било је то друго регенство у периоду од једног века, први регент је био Лајош Кошут, проглашен за регента након што су детронизовани Хабзбурзи априла 1849.) Хорти је постепено започео политику ревизионизма и све јачег и гласнијег иступања са захтевима да се делови територија који су некад припадали Угарској врате Мађарској. Отуда његово пактирање са фашистичким, нацистичким силама – Италијом и Немачком. Од доласка Хитлера на власт 1933. године, Немачка је упорно и чврсто настојала да се пониште одредбе Версајског уговора. Хитлерово инсистирање и велико попуштање Европе није било више одрживо и дошло је до Другог светског рата. На сличан начин Хорти је сматрао да се и у корист Мађарске мора извршити ревизија, да се територије које су насељене Мађарима морају вратити и на томе је радио уз Хитлерову Немачку. После комадања Чехословачке делови Словачке су припојени Мађарској. У априлском рату, започетом 1941. године када је Немачка напала Југославију, Мађарска је учествовала тако што је окупирала делове Југославије, на првом месту Бачку. Знамо да је улазак мађарске војске био праћен репресијом над српским цивилним становништвом, што ће свој врхунац добити неколико месеци касније у Рацији, у једном стравичном погрому над Србима у Шајкашкој. Тај погром ми данас у колективном сећању чувамо као један од најстрашнијих злочина почињених над Србима на територији Шајкашке, Српске Војводине. Овом сећању се морамо стално враћати, како се ти стравични догађаји не би поновили.