УЛОГА ЦРКВЕ У НЕГОВАЊУ КУЛТУРЕ СЕЋАЊА НА ПОГРОМ У БАЧКОЈ

УЛОГА ЦРКВЕ У НЕГОВАЊУ КУЛТУРЕ СЕЋАЊА НА ПОГРОМ У БАЧКОЈ

Протојереј Владан Симић о улози Цркве у неговању културе сећања на погром у Бачкој

 

 

Стравични злочини 1942. године у Шајкашкој и Новом Саду изведени су под називом Рација. Код неких који су се бавили овом темом Рација је синоним за ово масовно страдање. Наш серијал носи назив „Погром у Бачкојˮ. Када све чињенице узмемо у обзир, који је прави и правилан назив за догађаје у јужној Бачкој јануара 1942. године?

Најпре, дозволите да Вам захвалим на позиву и уопште на идеји да Радио-Беседа направи серијал посвећен Погрому у Бачкој. То је јединствена замисао како на нашем локалном, градском нивоу, тако и на целокупном простору наше државе. Честитам и на досадашњим гостима који су о овој теми веома успешно говорили. Направили сте одличан избор саговорникâ на тему злочина у Бачкој, јер су сви истински познаваоци ове теме.

Када сe помене назив Рација и све што се за тај појам веже, најпре бисмо морали да кажемо да Рација обухвата само један догађај, односно покољ из јануара 1942. године, али да Погром у Бачкој јесте појам који обухвата много шири временски период и требало би на неки начин да буде синоним за све оно што се догодило на том простору у току Другог светског рата. Дакле, и 1941. године, приликом окупације Бачке и Барање, односно уласка мађарске војске у Краљевину Југославију, па све до завршетка Другог светског рата. Можда је добро напоменути да немали број људи сâмо ослобођење 1944. године није доживео као ослобођење него као наставак тортуре и тираније. Већ смо више пута истакли да појам Рација не може да се прихвати као појам који би задовољио критеријуме, нити историјске нити било које друге, већ само као еуфемизам за стравичне злочине који су се догодили у току Другог светског рата на простору Бачке. Тешко да би било ко могао пронаћи бољу реч од појма Погром, који сте Ви изабрали за наслов свог серијала, јер једном речју није могуће у потпуности описати и појаснити страдање народа у Бачкој. Наш најбољи познавалац ове теме, историчар Звонимир Голубовић, дао је најбољу дефиницију крвавих догађаја из јануара 1942. године:

 

,,После јануарских догађаја, који су у званичним окупаторским документима углавном називани акцијом чишћења, реч Рација је постала синоним масовног убијања невиног и незаштићеног становништва, пропраћено грозотама разних врста и пљачком беспомоћних жртава широких размера… Рација је била добро смишљена и дуже време припремана акција у којој су учествовали највиши војнички и политички кругови Мађарске…”

Данас када говоримо о овој теми сматрам да би одмах, на самом почетку, ради лакшег разумевања, требало истаћи четири елемента Погрома: окупација, депортација (досељеникâ после 1. новембра 1918. године), интернација српског становништва и рација.

 

Погром у Бачкој заправо подразумева читав низ злочиначких догађаја који су почели знатно пре јануара 1942. године и трајали су и после наведеног периода.

 

Наравно, то је управо тако. Оно што се догодило у јануару 1942. године јесте други чин исте драме, исте трагедије. Све оно што се претходно догодило – окупација државе, депортација досељеног српског становништва и интернација преосталог српског живља – јесте увод у покољ који се догодио. Ипак, не треба имати погрешну слику па мислити да се у току такозване Рације догодио инцидент, или да се тако велики злочини пре ње нису дешавали. Напротив. Страдање у Бачкој је почело даном њене окупације, односно уласком мађарских трупа у Краљевину Југославију и војничким запоседањем градова и села. Нико не може са сигурношћу говорити о бројевима страдалих, али, према ономе што проналазимо у документима и сведочанствима, верујем да ће неко марљив успети да дође макар до приближно тачних података који би показали да је број страдалих у току 1941. године можда и већи него број убијених у самој Рацији. Ми не знамо. Бог зна.

 

Током злочиначке акције у јануару 1942. године, највише је страдало невино цивилно становништво – Срби и Јевреји. Какав је карактер злочинâ који су извршени током Погрома у Бачкој?

 

Прошле године смо припремали изложбу у Архиву Војводине, која је била уско везана за страдање Чуружана и том приликом, док сам прегледао сва сведочанства која је на ту тему прикупила Анкетна комисија, која је после рата урадила веома добар посао у истрази ратних злочина, – што је довело и до хапшења злочинаца, њихове осуде кроз судске поступке, на крају до пресуда које су донете, – уочио сам да се оно што се дешавало у Бачкој ни по чему не разликује, нажалост, од онога што се дешавало у Независној Држави Хрватској, поготову у Јасеновцу. Шира јавност је колико-толико обавештена о ономе што се дешавало у Независној Држави Хрватској, али нисам сигуран да неко данас може да схвати и лако да прихвати дуго скривану истину да је овде, код нас у Бачкој, извршен истоветан злочин. Када погледате разлоге због којих су људи хапшени, начине на који су убијани и мучења која су претрпели, не можете лако направити разлику међу Србима који су страдали у НДХ и у Бачкој. Једино њихова поједина специфична имена или презимена могу наговестити да ли је реч о неком злочину из Независне Државе Хрватске или је у питању неко зверство које је почињено у Бачкој. Велике страхоте и мучења су претрпели наши суграђани, али и људи широм Бачке, у такозваној Армији. Она је била најозлоглашеније место током окупације, а посебно у првим месецима по окупацији 1941, као и у крвавим јануарским данима 1942. године. У данашњој згради Команде Прве бригаде КоВ, код Рибље пијаце, прекопута Музеја Војводине, Дунавска 33, током трајања окупације, у некадашњем седишту Команде Прве армијске области Војске Краљевине Југославије, налазио се затвор познат под именом „Армијаˮ. Ту се све време рата налазио Мађарски краљевски VI жандармеријски иследни пододсек. Надлежност овог, по злу надалеко чувеног иследног органа простирала се на целу Бачку, а због невиђених зверстава која су у „Армијиˮ примењивана у оквиру ,,истражних поступака”, летописац Саборне цркве у Новом Саду овај затвор назива „најкрволочнијом установом окупатора, која је имала сложен и утанчан систем ислеђивања који је представљао савршенство модерне инквизицијеˮ. У њој су били смештени сви који су били хапшени и ислеђивани. Док читате сведочанства о зверствима која су тамо почињена, просто не можете да се приберете. Не можете да верујете да није у питању сценарио неког хорор филма или научне фантастике. Не можете да поверујете да није у питању имагинација болесног људског ума и да се некоме све то заиста догодило. Да је неко све те ужасе доживео и преживео и на крају о њима сведочио. О животним условима заточеникâ у „Армијиˮ довољно говори податак да је у собама било смештено од сто до сто двадесет људи који су били приморани да наизменично сат времена стоје и, затим, сат времена седе, почевши од пет часова изјутра. Спавање је морало бити непомично. Ако би се у току ноћи, приликом кратког сна који им је допуштен, неко померио добио би ударце пендреком. Мађарски окупатор је узимао и таоце преко којих је желео да обезбеди ред и мир, односно да таоци својим животима одговарају уколико би се догодио неки напад на мађарске војнике. Међу таоцима су били и новосадски свештеници прота Алимпије Поповић, тадашњи парох успенски, прота Стеван Поповић, парох николајевски, прота Коста Николић, професор и катихета, као и Јован Ћулум, председник Црквене општине новосадске, Коста Хаџи, адвокат, а један од мучених заточеника „Армијеˮ био је и знаменити др Игњат Павлас. Срби и Јевреји су, једном речју, у кратком временском року практично стављени ван закона. Можда би било добро да сада наведем неколико сведочанстава о страдању Чуружана, просто да би се лакше осетили и појмили макар обриси патње кроз коју су жртве прошле.

Дакле, реч је о страдалима у Чуругу, али је исти образац страдања на читавој територији Бачке: Марко Опачић, месар из Чуруга, убијен је секирама. Душан Јевросимов, ратар, три дана је мучен, везан дротом, а затим му је велики клин укуцан кроз уши. Радивоју Срећкову, ратару, одсечена је глава. Сава Шаповински, ратар, убијен је гвозденом левчом. Чувеном доктору Ђорђу Јовановићу, лекару из Чуруга, најпре су претестерисали руке, а затим му је секиром размрскана глава. Микију Бајшанском, папучару из Чуруга, одузет је живот тако што је убијен батинањем. Ружа Радин, која је тада имала деветнаест година, најпре је мучена, секли су јој груди, тестерисали удове, на крају је полудела и затим убијена.

То су само неки од примера. И заиста, немогуће је раздвојити да ли се ради о зверствима усташа у Независној Држави Хрватској или су то злодела мађарских окупационих војника или неких од домаћих Мађара, који су били суседи мучених и убијаних.

О злочинима током Погрома заиста се дуго ћутало, али Црква је увек неговала сећање на невино страдале жртве. Када је први пут на јавном месту служен помен пострадалима у Погрому?

 

Црква је увек неговала сећање на све страдале и молитвеним поменима и парастосима обележавала те тужне годишњице, тако да су, практично, од самог почетка, најпре на светим Литургијама, или у организацији парохија, или на молбу породица, обављане заупокојне молитве и панихиде. На трогодишњицу Новосадске рације, 1945. године, у данашњем Позоришту младих, тадашњем Дому културе, а некадашњем Спомен-дому краља Александра, одржана je комеморација, где је први говор на ту тему одржао председник Mесног народноослободилачког одбора, прота новосадски Алимпије Поповић. Био је уприличен и пригодан културни програм, а у Саборној цркви, истога дана, служен је парастос. Ова комеморација програмски није била као што данас служимо помен на Кеју жртава Рације него је била одвојена, али се све одвијало истога дана. Ако говоримо о јавном обележавању Рације, то је, дакле, и са стране државе и са стране Цркве било прво јавно обележавање. Нажалост, како је протицало време, већ наредне године није било обележавања годишњице Рације од стране државе, а Црква је наставила да врши помене у храмовима. Касније је Град спорадично обележавао дан Рације, увек само комеморативним кратким програмом, без учешћа Цркве, као, например, на двадесетпетогодишњицу или неке друге годишњице које су, у тим тренуцима, из овог или оног политичког разлога биле потребне. Већ од самог почетка је почела манипулација и политизација Рације, злоупотреба и инструментализација жртава према потребама политичких власти. Наравно, увек у складу са актуелним односима које су имали са Мађарском, али и у зависности од међусобних односа две Комунистичке партије. Однос Југославије и Мађарске се у великој мери градио преко заташкавања Погрома током Другог светског рата, све до 1990. године, када је, за време администрирања Епархијом бачком знаменитог владике шумадијског др Саве Вуковића, по први пут одржан помен на Кеју жртава Рације и када је практично Цркви дозвољено да учествује у обележавању годишњице Рације у организацији Града Новог Сада.

Дешавало се, нажалост, да поједине власти не схвате да је Црква и чувар светог сећања (памјати) и свете успомене на све пострадале, на све невине жртве Погрома, па дођемо у проблем јер не можемо да пристанемо на инструментализацију жртава у било које сврхе, нарочито не у политичке. Штитећи свету успомену на све пострадале, морамо јасно и гласно рећи да нема места никаквој политизацији и злоупотреби Погрома, или било чему што није у вези са онима који су тада пострадали. Дешавало се да наша Епархија бачка, заједно са Јеврејском општином новосадском, самостално одржи помен, а да Град Нови Сад одржи посебну комеморацију. Али то су били практично инциденти и појединачни случајеви можда једне, две или три године и затим би се све уредило и вратило у редован поредак.

 

Имали смо прилике да чујемо различите податке о броју страдалих у Погрому. Различити су и извори података, постоје разне тешкоће око утврђивања броја жртава. Шта треба учинити у том погледу и како доћи до јединствених података? Овај проблем није везан само за догађаје у Погрому у јануару 1942. године. Те проблеме имамо и у вези са утврђивањем броја жртава из 19. века, затим из Балканских ратова, Првог светског рата, Другог светског рата. Дакле, утврђивање тачног броја пострадалих је наш сталан проблем.

 

Тачно, то је сталан проблем. Када је реч о Погрому и ономе што се овде догодило, вероватно је да се никада неће сазнати тачан број оних који су пострадали. То је из више разлога. Прво, прошло је много времена. Друго, ни у време када је деловала Анкетна комисија, која је прилично добро урадила свој посао, нису биле пријављене све жртве, јер су читаве породице биле побијене. Примера ради, у Мошорину је пострадала цела породица Ђурђевић, коју је, по сопственом признању Јожефа Балажа, побио Јаника Ридег са још двојицом зликоваца тако што је лично убио децу Глигорија Ђурђевића Глише у једној школској шупи и тиме се касније хвалио, о чему постоје сведочанства. Њихова имена вероватно не би била унета у списак убијених да се зликовац није хвалио овим злочином. У списку убијених у Мошорину, под редним бројем 62, па надаље, убележено је да су убијени Глигорије Ђурђевић, четрдесет седам година; Јелена Ђурђевић, његова кћи, шеснаест година; његови синови Владимир Ђурђевић, четрнаест година, и Димитрије Ђурђевић, десет година; и његова супруга Селена Ђурђевић, тридесет пет година. Страдала је и његова мајка Јелена Ђурђевић, која је имала осамдесет и једну годину. Нисам улазио у све детаље, али је то пример како је убијена читава породица која се не би нашла на списковима убијених да није било хвалисања овог зликовца. Гробар на тамошњем гробљу је, такође, после рата дао своју изjаву и показивао је где је ко сахрањен и сведочио колико је он лично лешева сахранио. Анкетна комисија је ту ствар испитала и учинила заиста све да дође до тачних података, али ни они нису успели да прикупе сва имена. Зато је веома незахвално говорити о броју убијених. С једне стране то је небитно зато што је сваки живот вредан и практично непроцењив, а, опет, са друге стране, да би се могле сагледати размере злочина, поготову у односу на оно становништво које је преживело, значајно је знати број жртава. Али, у случају Рације, као што сте рекли, као и на многим другим местима, то никада неће бити утврђено. Шта, на крају крајева, може да се уради? Могу да се расветле и да се у јавности прикажу и објаве, например, сведочења која имамо у нашим архивама. Надам се да ћемо успети у сарадњи са Архивом Војводине да објавимо неколико томова тих докумената где не треба ништа додавати нити одузимати. Можда само написати уводно слово које би укратко дало најважније информације, а затим објавити документа и њихове преписе. Друго, историчари би требало да имају обавезу да се баве овом темом. Сигурно постоји мноштво докумената у мађарским и другим архивима који до сада нису истражени. Верујем да и код једног броја мађарских историчара постоји жеља да се озбиљније баве овом темом. Постоје сви услови да се, ако буде политичке воље као, нажалост, пресудног фактора, формира међународна група историчара и других експерата која би до краја истражила све оно што нам је доступно, без утопистичке идеје да ћемо знати коначан број жртава, али са надом да ћемо доћи до сазнања других важних аспеката овог злочина, свих његових узрока и последица. Једном речју, да се овај злочин са геноцидном намером расветли до краја. Можда добијемо и коначан одговор на питање због чега је Рација изведена у Шајкашкој, а нека друга места у Бачкој, чак и унутар Шајкашке, су поштеђена. Иако постоје озбиљне теорије и могући одговори, као што су, например, да су домаћи Мађари и Немци стали на улазе у Каћ, Ковиљ и Надаљ и нису дозволили војсци да уђе и изврши Рацију. То није немогуће, али са друге стране, постоји и  претпоставка да ова места нису ни била у плану Рације. За сада нису пронађена документа која би несумњиво дала одговоре на ова и многа друга питања. Било би добро сазнати због чега и из којих разлога се све одиграло на начин који нам је познат. Претпостављам да је структура становништва била таква да није било потребе за убијањем већих размера или да је, например, Ковиљ похаран већ по уласку мађарске војске 1941. године па се нису надали неком већем плену, а знамо да је пљачка била један од водећих узрока покоља… Дакле, требало би све расветлити и једампут, коначно, ставити тачку на ову веома осетљиву тему. Да се све разјасни и не остави простора за манипулацију и ревизију историјских догађаја по укусу оних који су нам нанели велика зла. Црква у свему томе може да помогне, да охрабри и подстакне државу и историчаре да крену у том правцу и да помогне на самом терену у оквирима својих овлашћења, али главни задатак лежи управо на релевантним државним установама.

 

Имамо обавезу да сећање на страдале припаднике српског народа буде саставни део нашег живота и националне историје. Какво сећање треба да буде и како га утврдити да не бисмо били повређени ни ми, а ни други?

 

Најбољи одговори су најчешће и најједноставнији. Тако и одговор на ово питање јесте једноставан зато што ми на првом месту јесмо и треба да будемо хришћани. Ако смо хришћани и ако своје звање и призвање схватамо на прави начин онда нема места ни за какву освету, нити за било какав облик мржње, или било шта друго што би нанело штету или, не дај Боже, зло према било ком народу или појединцу. Поред тога, треба разумети да, уколико би постојала мржња у нашем односу према народима чији су припадници извршили ове злочине, ми се не бисмо ни по чему разликовали од самих злочинаца. Јер, ако нас обузму осећања мржње и гнева, онда престајемо да личимо на наше свете претке који су страдали и почињемо да узимамо обличје оних који су их убијали, тојест да личимо на њихове џелате. Ако ову мисао имамо пред собом као идеју водиљу, онда не би требало да имамо бојазан да ће наше памћење нагомилати осећај мржње и нетрпељивости према било коме, или да би сећање могло имати капацитет да угрози било кога. Сећање неће угрозити никога, а кроз његово неговање чувамо свој идентитет и, самим тим, чувамо и колективно биће нашег народа. Да би све то било могуће, ми морамо знати потпуну истину. Не може се свето сећање градити на полуистини или неистини и ништа се не сме прекрајати, прикривати, умањивати, нити преувеличавати у следу, обиму и трагичности злочина. Не сме се измишљати и злоупотребљавати великомучеништво светих страдалника и не може се ни a priori веровати свакој речи која се чује него све треба проверити и документовати. И онда, када имамо целокупну истину, Христос, Који је Једини Истина, све ће нас ослободити без изузетка. Истина ће нас све ујединити у добру, у то сам сасвим сигуран. Узмимо за пример да у једној учионици имамо децу свих националности, или макар већину националних мањина које живе у Бачкој. Имамо Србе, Мађаре, Словаке, Румуне, Русине, Немце и тако редом. Тој деци наставник чита сведочење о страдању породице чувеног доктора Вулановића из Госпођинаца који је на превару ухапшен и лажно оптужен. Због свега тога и читава његова породица бива ухапшена, осим најмлађег сина Бошка који је био код комшинице апотекарке. Ипак, зликовци кад су сазнали где се дете налази, отишли су и по њега. Затекли су га како седи и свира хармонику. Они му тада наређују да остави хармонику јер му неће више требати, јер више никада неће свирати. Затим га хапсе и одводе код родитеља у импровизовани затвор, да би, после неког времена, читаву породицу ставили на два камиона, одвојено, и одвезли их према Тиси да их убију и баце под лед. Деветогодишњег Бошка су највероватније везали ланцем око врата. На том путу ка губилишту, не зна се да ли су га збацили са камиона или је због лошег сеоског пута испао из њега, малом Бошку су откинули главу, а његово младо тело имало је још толико снаге да направи неколико корака. По записаном сведочењу, свега десетак корака. Ово је истинито сведочење о страдању породице Вулановић и малог Бошка. Ништа није умањено, ништа преувеличано него је речена сурова истина. Када децу која слушају о овом злочину наставник буде питао о њиховим осећањима и размишљањима о малом Бошку и трагедији његове породице, да ли ће се они ставити на страну и поистоветити са оним ко је злочин извршио, или са оним над киме је злочин извршен? Да ли са малим Бошком и његовом породицом, или са његовим убицом? Узгред буди речено, ни за овај злочин се не би знало да се убица њиме није хвалио жени која је после рата ово посведочила пред Анкетном комисијом. Сасвим је сигурно да ће сва деца, без обзира на националност или вероисповест, саосећати са малим Бошком и свим другим страдалницима и да ће осудити злочин и злочинце. Дакле, уколико се негује и гаји оно што је, рекли бисмо, људско у човеку, без обзира на све спољашње чиниоце: националност, вероисповест или било шта друго, оно остаје чисто према лику и подобију Онога Који га је саздао и не може никада да се претвори у нешто што је нељудско, демонско. Али, уколико се не гаји него се истина искривљује, скрива или негира, и уколико се пусти да неке друге силе овладају човеком, онда је за очекивати да ће се малом Бошку, например, смејати, а његовог убицу ће величати. Дакле, све је на нама и у нама. Зато је потребно уложити огроман труд да се истина сачува и неокрњена преноси из нараштаја у нараштај.

 

Чули смо од наших саговорника да у њиховим местима углавном не постоји споменик који на прави начин и правим именом указује на жртве Погрома. Шта је потребно урадити у том погледу и да ли се нешто већ предузима?

Потребно је урадити ово што сам већ рекао: истина мора да се зна. Широм Шајкашке подигнути су споменици који су посвећени жртвама фашизма и тај наратив из времена када су ти споменици подизани је имао задатак да све жртве прикаже као жртве које су пале у народноослободилачкој борби, иако није реч ни о каквим припадницима било ког антифашистичког покрета. Дакле, да ли су у питању четници, да ли су у питању партизани, комунисти, није уопште важно. Реч је о људима који су били цивили, који нису припадали никоме, дакле, ни о каквој војној сили, никаквим бунтовницима, никаквим револуционарима, рекли бисмо неборачко становништво. Изједначавање жртава је, заправо, њихова потпуна злоупотреба. Сам Јован Солдатовић, аутор највећег броја тих споменика, говорио је, чини ми се на откривању споменика у Жабљу, да је посвећен, ако се не варам, Шајкашко-партизанском одреду и да показује жртву малог човека и томе слично, у борби за ослобођење… Дакле, нешто што уопште не одговара историјским догађајима је добило свој наратив који траје све до данас. И на новосадском споменику на Кеју жртава Рације пише да је посвећен жртвама фашизма. Ови споменици нам не откривају нити аутентично осећање оних који су страдали, нити истинити историјски контекст њиховог мучеништва.

 

У нашим ранијим разговорима Ви сте поменули оснивање Меморијалног центра у Новом Саду, који ће бити посвећен жртвама Погрома. Да ли је већ нешто урађено у том погледу?

 

Јесте, хвала Богу. Већ дуже време наша Епархија покреће тему Меморијалног центра и неопходности његове изградње и онога што би он требало да значи нашем граду и покрајини, и држави уопште. И коначно се, хвала Богу, почело радити на томе. Формиран је Градски одбор за изградњу Меморијалног центра посвећеног Погрому у Бачкој. Ако се не варам, негде до краја јануара би требало да буде расписан конкурс за његово идејно решење и већ се кренуло крупним корацима у реализацију те идеје. Оно што је заиста важно јесте да наш град добија меморијални објекат и место где ће и Новосађани и они који долазе у Нови Сад моћи на један аутентичан и истинит начин да се упознају са оним што се догодило. Грађе има заиста много. Поседују га Културни центар Новог Сада, Историјски архив Града Новог Сада, Архив Војводине, Музеј Војводине, Епархија бачка и многи појединци, потомци жртава. Дакле, сви смо радили на томе да се, што је могуће више, прикупи грађе и тај процес се наставља. Јер, тужно је да, када ученици основних школа из разних делова Србије посећују Нови Сад, ова тема, али ни многе важне установе културе, нису у програму посете. У томе имам и лично искуство и извињавам се што ћу га овде изнети, али мислим да показује добар пример онога што нам се дешава. Једном приликом на моје питање ученицима осмог разреда шта им је све у програму посете Новом Саду, шта долазе да виде, они су одговорили да када дођу у Нови Сад најпре иду да посете Мекдоналдс! Од свега што наш град има, историјски гледано, и све што је у нашем граду значајно, најзначајније место за ту децу је Мекдоналдс. Ми желимо то да променимо. Желимо да прво место на које ће сваки посетилац Новог Сада отићи буде Меморијални центар посвећен Погрому у Бачкој. Као када одлазите у Крагујевац. Није могуће замислити посету овом страдалном граду без поклоњења жртвама у Шумарицама. Оно што се догодило у Новом Саду и на територији Бачке је много, много већи злочин – ако се уопште злочини могу поредити. Наравно, ја тиме не желим да на било који начин умањим било које жртве, али, историјски гледано, то је чињеница. Дакле, наша жеља је да Нови Сад има такво место које ће сви који дођу у наш град морати да посете, и да, истовремено, наша деца, најпре она школског узраста, имају место где ће се упознати и са овим тешким периодом историје свога града.

Говорили смо у претходним разговорима о потреби да се у уџбенике и наставу историје унесу лекције о страдањима српског народа у Бачкој. У наставним плановима и програмима постоје лекције из историје других народа, а по страни се остављају догађаји на којима се и чува и гради национални идентитет Срба. Позваћу се на речи др Немање Девића, историчара, који је рекао да, на нашу срамоту, чак и они који предају историју врло мало или ништа не знају о Погрому у Бачкој. Изузетак су, наравно, наставници са територије јужне Бачке, где су се догодили злочини. Исто тако, ми врло мало знамо о страдањима српског народа с краја прошлог века, чак и током Другог светског рата… Шта треба учинити поводом тога и да ли постоје неки конкретни планови?

Ако дозволите једну малу исправку. То што је г. Девић рекао је потпуно тачно и, нажалост, односи се и на ове просторе. Један вероучитељ, који је запослен на простору Шајкашке, направио је малу анкету међу својим ђацима питајући их шта знају о такозваној Рацији у њиховом месту. Резултат је поражавајући, јер највећи број деце није знао ништа. Пазите, у селу у ком се Рација догодила, где се догодио покољ, где је вероватно и неко из њихове породице страдао, они не знају ништа да кажу. Дошли смо у фазу да чак ни они чији су преци страдали немају свест о томе, нити схватају да би требало нешто да сазнају о породичној трагедији, без обзира што су њихове деке и баке најчешће ћутали о свему томе, неко из страха, неко из недостатка снаге да поново преживљава те стравичне дане. Зато смо, још много раније, помињали неoпходност изградње Меморијалног центра, а сада та иницијатива постаје све присутнија у јавности и полако се ствари померају. Истовремено, Епархија бачка, односно Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј је упутио допис Националном просветном савету са предлогом да се у историјске уџбенике у основним и средњим школама унесе и наставна јединица о страдању у Погрому у Бачкој. Уз допис је приложен и предлог текста наставне јединице који смо написали у сарадњи са историчарима, наставницима историје у школама и педагозима. Национални просветни савет је, хвала Богу, једногласно прихватио ту иницијативу и проследио је са позитивним препорукама Министарству просвете на даље одлучивање. Министарство просвете је даље надлежно да спроведе своју процедуру и, ако Бог дâ, да се све прихвати и спроведе у дело, тиме би се учинио велики корак. Верујем да кроз пар година не бисмо више причали о слабом или никаквом знању младих о Погрому, јер је ипак другачије када се о неким темама пише у уџбеницима и када се о њима јавно говори. И сами предавачи би били, ако ништа друго, приморани да знају бар онај део који предају, а вероватно би се и додатно заинтересовали и више прочитали приликом припреме за наставу. Подједнако је важно и да, уз наставну јединицу у школама, учинимо додатни напор да се о Погрому пишу научни текстови, као и текстови за ширу читалачку публику. С једне стране, ми као Црква можемо да објављујемо различите публикације о Рацији, али то треба да чине надлежне установе, које постоје како у нашем граду тако и на територији Покрајине и Републике. У том смислу, ако Бог дâ, планирамо да објавимо споменицу која би требало да садржи историјске податке о, например, страдању свештеникâ и познатих заслужних личности, али и да прикаже сâм развој обележавања Погрома.

Чули смо много потресних прича, да је много људи страдало. Сви су они били нечија деца, или нечији родитељи, нечија браћа, сестре, пријатељи… Чули смо и о заиста суровим и бестијалним начинима мучења и ликвидације невиних лица. Како живети са свешћу о учињеним злочинима? Какав став треба имати према оваквим догађајима да бисмо могли хришћански да осудимо сâм чин, а да опростимо онима који су га починили?

Већ сам рекао да треба да покушамо да се поистоветимо са нашим прецима, са онима који су били жртве. Дакле, нипошто себи не смемо дозволити да нас обузме осећање мржње ни према коме. Нити, не дај Боже, потреба за осветом. У крајњој линији, све ово што чинимо, чинимо управо из потпуно супротних разлога. Дакле, да расветлимо историјске догађаје, да потпуно сазнамо истину и да та истина, као што малопре рекох, ослободи све нас. Данашњим језиком речено, култура сећања је неопходна у чувању идентитета сваког народа и у том смислу је потребнија нама, људима данашњице, него онима који су страдали. То је и наш Преосвећени владика Иринеј говорио неколико пута на самом Кеју жртава Рације када се обраћао у својој беседи, а и даље увек понавља, да је жртва унапред победник, а да је џелат унапред поражен. Овакво схватање и осећање односâ треба свима нама да помогне да учинимо све што до нас стоји да се такав злочин више никада, нигде и никоме не понови. И увек са тим речима и са тим мислима се завршавају беседе и обраћања на помену жртава такозване Рације, јер је то једино што ми данас можемо да урадимо. Да се трудимо, дакле, да нашу децу васпитавамо у духу да је освета, као што се каже, Божја, да није нити треба да буде у нашим рукама и да је она потпуно непотребна, јер, уколико бисмо пошли путем освете, ми бисмо се изједначили са онима који су злочине вршили. Али, уколико бисмо кренули путем праштања и путем љубави према свим ближњима, онда бисмо се уподобили и онима који су страдали, али и нашим великим светим прецима кроз дугу историју нашег народа. Праштање је хришћанска одлика, а љубав је велика хришћанска врлина и ако у том правцу окренемо своја срца и усмеримо своје душе, онда ћемо сва ова искушења која сте поменули некако оставити по страни и она нас се неће дотаћи.

 

 

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа