Значај Мађарске револуције 1956. за откривање злочина РАЦИЈЕ у Бачкој: политички слом, судски процеси и истина о Новосадској рацији

Значај Мађарске револуције 1956. за откривање злочина РАЦИЈЕ у Бачкој: политички слом, судски процеси и истина о Новосадској рацији

После слома Мађарске револуције 1956. године (1956-os forradalom), новоуспостављене комунистичке власти под Јаношом Кадаром настојале су да револуционарни покрет не тумаче као аутентичан народни устанак против совјетске доминације и стаљинистичког система, већ као „контрареволуцију“ у којој су значајну улогу имали представници старог хортијевског поретка – бивши официри, жандарми, припадници репресивног апарата и лица оптерећена одговорношћу за ратне злочине из периода Другог светског рата. Међу њима су се налазили и поједини учесници Рације у Бачкој из јануара 1942. године, што је комунистичком режиму омогућило да револуцију прикаже не само као политичку побуну против социјалистичког поретка, већ и као покушај рестаурације предратног ауторитарног и колаборационистичког система. У том контексту, судски поступци покренути крајем педесетих година против некадашњих учесника Рације добили су двоструку функцију: формално-правну, кроз процесуирање злочина који су деценију и по остајали недовољно расветљени, и политичко-пропагандну, кроз повезивање оптужених са револуционарним догађајима из 1956. године.

Управо су ти процеси омогућили да злочини почињени током Новосадске рације и шире јануарске рације у Јужној Бачкој први пут буду систематски изнети у јавност у институционалном облику. Судски списи, сведочења, оптужнице и пресуде откривали су размере масовних ликвидација цивилног становништва, одговорност командног кадра и механизме функционисања окупационог терора. Међутим, откривање истине није било искључиво мотивисано историјском правдом, већ и потребом режима да покаже континуитет између „контрареволуционара“ из 1956. и носилаца фашистичког и хортијевског наслеђа. На тај начин, сећање на Рацију у Мађарској није обновљено првенствено као морално суочавање са прошлошћу, већ као средство легитимизације нове власти и дискредитације политичких противника. Историјска трагедија из 1942. године тако је постала и важан инструмент у унутрашњој идеолошкој борби комунистичке Мађарске.

Руководиоци државне безбедности су у једном прегледу састављеном 1. марта 1967. године поделили поступке против војних и жандармеријских официра који су учествовали у догађајима у Бачкој на три фазе.

У прву су сврстали поступке вођене непосредно после рата, током којих су лица сматрана главним кривцима изручена Југославији. У периоду 1945–1946. године извршено је привођење одговорности за скоро 60 лица. У другој фази, између 1946. и 1950. године, „истражни органи су спроводили систематско откривање… Током тог периода у око 30–35 предмета кривично је процесуирано приближно 120–130 лица.“

Међутим, током лета 1956. године ове пресуде су једна за другом преиспитиване. Они који су сврстани у трећу групу, углавном жандармеријски подофицири су позвани на одговорност током репресије након револуције, јер је власт желела да покаже да су међу „контрареволуционарима“ били и безусловни служитељи „старог поретка“, односно жандарми. У предмету који сам проучавао, Берталан Кишфалви, бивши жандармеријски главни наредник, који је саслушан као сведок, осуђен је на 10 година затвора, док је, на пример, Винце Окреш, некадашњи жандармеријски виши наредник, као ратни злочинац погубљен 2. октобра 1959. године.

Државнобезбедносне службе најдуже су радиле на предмету под шифрованим називом „Речни морнари“. Тај предмет је затворен тек 1967. године, и то само зато што се Густав Коромпај, бивши главни речни официр (чин који одговара потпоручнику), несумњиво одговоран за егзекуције на новосадском штранду, као и више његових бивших речних стражара, налазио у иностранству и није било наде да ће бити приведен правди.

Жандармеријски официри који су у међувремену пуштени на слободу уврштени су у основну евиденцију лица која су сматрана потенцијалним непријатељима режима. За више њих отворени су такозвани надзорни досијеи, у које су континуирано прикупљани подаци о њима.

У почетку се та евиденција састојала од картона поређаних по фонетском реду, који су, поред кратког описа дела, упућивали и на архивиране истражне и друге досијее. Касније је на основу тих података формирана компјутерска база под називом Јединствени машински приоритетни систем. У именским регистрима истражних досијеа, поред имена, црвеним мастилом су током лета 1989. године уношене белешке које показују да су та лица тада – делом због старости, делом као предзнак политичких промена – уклоњена из оперативне евиденције.

Истовремено, и у Југославији се тек након средине педесетих година знатно интензивније почиње говорити о Рацији у Бачкој, иако је непосредно после рата ова тема била свесно потиснута на маргину јавног и политичког простора. Разлог за такво ћутање није лежао у недостатку сазнања о размерама злочина, већ пре свега у идеолошком оквиру нове социјалистичке државе, која је свој легитимитет градила на концепту „братства и јединства“ народа и народности Југославије. У таквом политичком моделу, наглашено инсистирање на етнички обележеним страдањима, посебно тамо где су жртве били претежно Срби, Јевреји и Роми, а извршиоци припадници мађарских окупационих снага, могло је бити тумачено као потенцијално подстицање међунационалних тензија и нарушавање пажљиво конструисаног послератног идеолошког система. Држава је стога тежила да ратне злочине укључи у општи антифашистички наратив, без снажнијег издвајања појединачних националних трагедија које би могле отворити питања колективне кривице или реваншизма.

Последица такве политике била је да је сећање на Новосадску рацију и ширу јануарску рацију 1942. године дуго остало превасходно у оквирима локалне и породичне меморије, у сведочанствима преживелих, у усменом памћењу заједнице и у ограниченим комеморативним праксама, без снажне институционалне артикулације на нивоу  државе. Иако су постојали споменици, локалне годишњице, пре свега обележаване од стране СПЦ, и судски поступци против појединих ратних злочинаца, сама Рација није заузимала централно место у званичној култури сећања какво би се очекивало с обзиром на размере злочина. Тек када су мађарски судски процеси након слома револуције 1956. године поново отворили питање одговорности за злочине из периода окупације, и када је сама Мађарска била принуђена да се институционално суочи са делом своје ратне прошлости, и југословенске власти су морале реаговати и дати шири политички простор да снажније актуелизују тему Рације.

Од тог тренутка, Рација у Бачкој почиње да добија јасније место у југословенском јавном дискурсу, али и даље у строго контролисаном идеолошком оквиру. Она је уклапана у шири антифашистички наратив о страдању народа под окупацијом, при чему је нагласак био на осуди фашизма и окупационог терора, а не на отварању дубљих питања међунационалних односа, одговорности локалних сарадника или сложених последица окупационе политике у Бачкој. Истовремено, питање Рације добијало је и дипломатску димензију у односима са Мађарском, нарочито у контексту социјалистичког блока и потребе за контролисаним обликовањем историјског памћења. Тако је сећање на један од најтежих злочина у историји Срба у Бачкој деценијама постојало у напетости између историјске истине, политичке употребе прошлости и идеолошке потребе да се очува стабилност послератног поретка.