Жртва је одмах пала на земљу смртно погођена, а официр је са задовољством рекао: „Смрдљиви Раце, сада лежи”

Жртва је одмах пала на земљу смртно погођена, а официр је са задовољством рекао: „Смрдљиви Раце, сада лежи”

Војска и жандармерија преузеле су на себе највећи део послова око спровођења злогласне рације. Ма о којем начину спровођења рације да се радило, увек су били заступљени припадници војске и жандармерије. Због тога оне и носе највећу одговорност за крвави покољ, приређен Србима и Јеврејима, који са своје стране нису ничим дали повода за овакав поступак спрам њих.
Војска и жандармерија се почела распоређивати већ изјутра 21 јануара 1942 године по разним деловима града. Појединим одредима била је поверена одређена скупина улица у извесном делу града. Сваки одред је у своме делу града изабрао одређену кућу, у којој је био образован штаб тога одреда. Приликом избора нарочито се обраћала пажња на то да кућа по свом положају омогућава најцелисходније руковање операцијама на терену. Разумљива је ствар, да су редовно изабране куће оних који су били по народности Мађари, да би послужили као добри информатори месних прилика официрима штаба, који нису били из ових крајева. Ови штабови су у самој ствари били центри одакле се дириговало за време спровођења крволочне рације. У њиховим рукама је била судбина много стотина Срба и Јевреја, који су у делокругу тих штабова становали. Од информација домаћина куће у којој је штаб заседао често пута је зависило да ли ће ко од Срба или Јевреја бити убијен или извући читаву главу.

Почетак и начин објаве рације

Војска је била распоређена и по мањим одредима од 5—10 војника са 1 подофициром по приватним кућама. 22 јануара 1942 су напустили те куће. Ти су пак одреди у самој ствари вршили зверства за време трећег дана рације у оном делу града где су били смештени.
Замишљени план рације не би могао бити ефикасно спроведен, ако се истодобно не би располагало људима, који би за тај посао били најпогоднији. Зато је мађарски окупатор нарочито, обратио пажњу на особине људи, који су имали бити главни актери у рацији. У овом је показао изванредну умешност. Изабрао је људе без икаквих осећаја и људе без савести. Наводимо само неколико случајева:
Један од актера у крвавој рацији Кенђереш Јанош, ђак жандармеријске школе у Сексарду, рекао је: „Сам сам поубијао 20 људи из Шозбергерове куће у Милетићевој улици. Убијање ми је чинило задовољство, само ме је после мрзело да лешеве бацам у камион”.
Када су војници на очиглед матере уд. Јелене Јовандић рођ. Огњановић убили њених 5 синова од 15—28 година старости, разумљива је ствар да је ојађена мајка од велике туге стално плакала. Један од убица, гурајући је кундаком и терајући је у собу заповедио јој је грубим гласом: „Не смеш плакати”.

23 јануара 1942 године око 9 часова дошли су у стан Јована Тотовића (Гробљанска улица број 4) један војник, један жандарм и један жандармеријски поручник; жандарм је нагло ухватио именованог, окренуо га око себе, и у томе моменту официр је извадио револвер, прислонио на слепоочницу именованог и опалио. Жртва је одмах пала на земљу смртно погођена, а официр је са задовољством изрекао следеће речи: „Смрдљиви Раце, сада лежи”.

Када су тринаестогодишњој Александри Коларов на дан 23 јануара 1942 године поубијали 9 одраслих чланова породице, међу њима и њене родитеље, један од бездушних официра наредио јој је да мора лешеве покојника вући на улицу како би их бацили у камион.
Са ово неколико примера пружа се јасна слика о томе какове су особине имали војници и жандарми, који су рацију спроводили.
И ако су у питању била зверства подивљале војске и жандармерије, ипак су извршиоци тих зверстава над Србима и Јеврејима проглашени за „победнике на ратном попришту”, који су „спасли отаџбину”, те су били одликовани орденом, као видним знаком признања оног што су за државу учинили. Неки су добили „Крст народне одбране” (Немзетведелми керест), док су други добили „Споменицу јужног краја” (Делвидеки емлекерем). Ишло се још и даље у давању признања. Сам регент Мађарске својим указом унапредио је главне коловође из дотадашњег чина у виши. Наиме витез Граши Јожеф, дотадањи пуковник, био је унапређен у чин генерал-мајора, а његов сарадник Гунде Геза, дотадањи потпуковник, био је унапређен у чин пуковника.

Да би се ипак нашло неко оправдање за додељивање ордена учесницима рације, мађарски окупатори су се врло добро досетили. Инсцениран је оружан устанак у Новом Саду, умешала се и војска а командни официри на терену неретко су употребљавали за ухапшене и спроведене скупине Срба и Јевреја израз „заробљеници” („фогљок”), а подручје Новог Сада идентификовано је са ратним поприштем”, те је тиме истодобно створена могућност „да се храбрим и витешким учесницима” у „новосадској битци” подаре и „ратни трофеји”.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини