Доктор Игњат Павлас

Када неког у граду зову доктор, нико ни не посумња да та особа није лекар. Игњат је био навикнут на тај мали неспоразум, старије комшије из Железничке улице повремено би га питали за савет у вези са болним костима, пробадањем у грудима или честим несвестицама. Његов докторат је био из права, али се цео живот бавио спортом, планинарењем, веслањем, гимнастиком, те је уморан од објашњавања да није лекар, увек давао савете о здрављу и правилној исхрани. То би их навело на још нових питања, сваки пут, а њему су ти мали успутни разговорили чинили задовољство. Још на студијама у Будимпешти открио је благодети бањског лечења и топле воде, када је као студент права упознавао језик и културу мађарске престонице. Препоручивао им је Јодну бању и вежбе, покушавајући да ипак буде користан у својим саветима. Старије српско становништво у граду га је боље познавало, јер је управо он одиграо историјску улогу сачекавши српску војску и генерала Бугарског, који су први ушли у Нови Сад после повлачења Немаца 1918. Младеж га је, опет, знала као управника веслачког клуба и гимнастичког дома, а заљубљеници у природу и по километрима фрушкогорских стаза које је са својим планинарским друштвом обележио и уцртао у карте. Његово довођење у Соколски дом тог дана сви су забезекнуто пропратили, јер је он практично био домаћин тог здања у које су га довели наоружани жандари на легитимисање. Пред одбором није имао и није ни тражио никакве шансе за спас. Као човека који је одиграо главну улогу у најважнијем историјском догађају за Србе, председавањем Великом народном скупштином о припајању Војводине Србији 1918, није му било спаса од депортовања на Штранд.

Олга се смрзавала, а он се успињао да види крај колоне. Поред свега што је био и радио, један део вароши га је познавао и као мужа једне од градских лепотица, каква је она била. Њихов брак био је појам љубави и поштовања.

Пред њим је био читав Нови Сад који је познавао. Стотине познатих лица. Стотине деце које је тренирао, који су марширали са њим по граду, припремали слетове. Колона је била дуга, а он на самом њеном крају. Поред гомиле скинуте одеће оних који су одведени и уз пуцањ бачени у Дунав, стојала су три млада мађарска војника. Пошто је било већ касно после подне, а цео дан су „радили“ овде на Штранду, извадили су своје посуде за ручак и гребали кашикама по њима. Колона смрти се кретала по снегу у правцу Дунава, а они су халапљиво ручали.

Цела ова ужасна сцена, мирис смрти и њихових куваних порција, вриска мајки којима отимају децу  и деце која их дозивају у помоћ, разбацана одећа по снегу, све је то било превише за њега. Да ли није хтео да дочека да му изврну џепове као лопову, да види како скидају Олгу, да ли више није могао да гледа и слуша запомагања или је мислио да ће са жандарима на свом чистом мађарском моћи нешто да уради за све ове људе, али, доктор је изненада само пољубио Олгу у чело и без речи изашао из реда у којем је стајао. Кренуо је директно у супротном правцу од оног којим се могао спасити, кренуо је према рупи у леду.

Ја, која сам осећала сигурност јер је Игњат Павлас иза мојих леђа, скаменила сам се када сам видела да великим корацима кроз снег жури у правцу места на које смо се надали да нећемо стићи. Олга је, такође у шоку, остала сама у снегу. Моја мајка ју је ухватила за руку и привукла код нас, корак напред, да не стоји сама. Његов дугачки црни капут, вукући се по снегу, обилазио је стотине преплашених људи који су га довикивали по мену, али он је ишао директно тамо.Већ код саме рупе, покушао је да разговара са џелатима. Испод динамитом пробушене рупе у леду текао је Дунав. Када је схватио да нема са ким да разговара, да ова група човеколиких убица рутински пуца у главе женама пуштајући да то гледају њихова деца, коју онда живу бацају под лед за мајкама, стао је испред једне породице и рекао за себе да је  на реду. Када су га ухватили за руке, успео је да викне нешто што су људи испред којих је стао, добро чули: „Убијајте! Али знајте да ће се родити једна нова, снажна Југославија!”.

У том моменту се поред њега појавила Олга. Не прихватајући да може остати без њега, шта год да се дешавало тамо, одакле је могла само да чује његов испрекидани, повишени тон, културно је, као да моли разводника у позоришту, пришла најближем жандару и замолила га да је одведе до губилишта. Стигла је да га загрли у моменту када су му рафали пресекли последње речи и да заједно са њим потоне у дубине.Вијорење њене дуге, свилене косе и разбацани увојци из пунђе, последње је што се видело када их је река повукла у себе.

После петнаестак минута дошао је војник на камиону и убијање је престало. Ми смо, мама и ја, биле довољно далеко да не дођемо на ред ни у  тим последњим минутима.

Не би стигли ни они.

Утоварили су нас онако полуживе, преплашене и сад већ спремне на све што се може десити и вратили у Соколану. Тамо смо одслушали како смо поштеђени јер смо проверени као узорни грађани па нам је речено да се разилазимо.

Салом се разлегао аплауз. Аплауз џелатима који су нас поштедели. Који су схватили да смо поштени! Тај аплауз људских сенки које су виделе смрт дирекно у очи па поздрављају голи живот, или оно што ће од њега остати, никада нећу заборавити.

Никада нећу заборавити ни њу, госпођу Павлас. Њену финоћу, и боју њене косе која је остала умршена у корењу дунавске врбе тог пролећа, када се лед отопио.