Историјско-политичка позадина идеје протеривања Срба из окупиране Бачке

Историјско-политичка позадина идеје протеривања Срба из окупиране Бачке

Немачки модел и радикалне идеје

Док је Телекијева политика била заснована на концепту „Светостефанске државне идеје“ (суживот народа унутар мађарске државе), војни кругови, предвођени начелником Генералштаба Хенриком Вертом, заступали су радикалну етничку реорганизацију Карпатског басена.

Верт је предлагао масовна исељавања — укључујући и Србе из Бачке — и насељавање Мађара ради јачања етничке структуре.

Премијер Бардоши оценио је ове планове као „фантастичне“, јер би захватили милионе људи и дестабилизовали целокупну економску и политичку структуру региона.

Ипак, у априлу 1941, након напада на Југославију, мађарска војна управа у Бачкој покушала је у пракси да примени елементе радикалне етничке политике, нарочито према српском становништву.

Мађарско-немачке игре око 12.000 „четника“: Како су окупационе силе трговале судбинама десетина хиљада бачких Срба

Насељавање Мађара

Идеја о пресељењу буковинских Секеља и молдавских Чанга у Мађарску сеже до последњих деценија 19. века. Мађарска, која се припремала за прославу миленијума, уочивши талас спонтаног исељавања у Канаду и у румунску кнежевину, настојала је да међу буковинским Секељима оживи мисао о повратку у Мађарску.

Године 1882, под вођством такозваног чанго одбора, око 22.000 буковинских Секеља насељено је на подручје данашње Војводине, пре свега у околини Панчева (Pančevo).

Од краја осамдесетих година 19. века па до избијања Првог светског рата, правац њиховог насељавања били су околина Деве, Вајдахуњад (Hunedоara), Стрижсентђерђ (Streisingeorgiu), Вице (Vita) и Бакша (Bocitia).

Упркос таласима насељавања у 19. и 20. веку, у селима Јожеффалва (Vornigeni), Иштeншегитш (Tibeni), Хадикфалва (Dornesti), Андрашфалва (Maneuti) и Фогадјистен (Jakobesti) 1940. године живело је 12.083 Мађара (2.689 породица).

Њихове економске и друштвене прилике у основи је одређивала чињеница да су буковински Мађари, који су се претежно бавили земљорадњом, располагали са свега 8.557,7 катастарских јутара земље, што је значило да је на једну особу у просеку долазило 0,7 јутара.

Без земље је било 306 породица (11,3%), а 12% породица није имало сопствену кућу. Секељи без земље, као и они са ситним парцелама, радили су као сезонски радници на околним румунским велепоседима. Земљопоседници су углавном гајили поврће — лук и купус — које су продавали у околним градовима, нарочито у Черновицима и Молдавији.

Поред земљорадника, друштвену структуру буковинских Секеља чинили су 109 занатлија, 105 железничара и пензионера, 7 трговаца, 8 активних и 3 пензионисана учитеља, као и 6 свештеника. Огромна већина била је католичке вероисповести; у Андрашфалви је живело свега 94 реформатске породице.

Избијање Другог светског рата и спољнополитичке промене и прекрајања граница која су уследила нису оставили нетакнутим ни буковинске народе, који су дотад живели у привидно вековној непомичности и изолованости; последице су се врло брзо осетиле.

У септембру 1939. године хиљаде пољских избеглица пролазиле су тим крајевима. Буковински Мађари су за сада били само уплашени посматрачи те присилне сеобе народа, али неколико месеци касније у њиховој непосредној близини одиграла су се два спољнополитичка догађаја која су у великој мери одредила њихову даљу судбину и, заједно са другим чиниоцима, допринела њиховом пресељењу у Мађарску.

Први се догодио крајем јуна 1940. године, када је совјетска влада ултиматумом позвала румунску владу да преда Бесарабију и Северну Буковину. Други догађај била је Друга бечка одлука и напета унутрашња ситуација у Румунији која је уследила, праћена снажним антимaђарским расположењем.

Присилна предаја Северне Буковине Совјетском Савезу најпре је имала економске последице у буковинским селима. Черновици, који су дотад представљали сигурно тржиште и били релативно лако доступни запрежним колима, нашли су се унутар граница Совјетског Савеза. Потешкоће је изазвало и одвајање Северне Трансилваније, јер румунски бојари након тога више нису давали посао Секељима.

Положај Секеља, који су и иначе оскудевали земљом, додатно су погоршале лоше жетве у претходне четири године, војне обавезе и јавни радови наметнути услед ратне ситуације, као и талас избеглица из Северне Буковине и Бесарабије. Становници Јожеффалве нашли су се у нарочито тешком положају, јер је њихово село две године раније потпуно изгорело.

У таквим околностима, влада Пала Телекија започела је интензивну агитацију међу Секељима, користећи незваничне канале и помоћ свештенства у секиљским селима. Малобројно мађарско свештенство било је једини образовани слој у том вишенационалном окружењу и имало је велики утицај на становништво. Поред других разлога, оно је одиграло несумњиву улогу у томе што се Секељи, упркос изолованости од ердељског Мађарства, нису асимиловали, већ су сачували свој језик, традицију и обичаје.

Стога је агитација мађарских владиних кругова, вођа ердељских Мађара и Католичке цркве, спровођена преко тог свештеничког слоја, обећавала успех. Готово фанатични присталица пресељења, који је био у пријатељским односима са Телекијем, био је жупник Јожеффалве, Немет Калман. Насупрот томе, реформатски свештеник из Андрашфалве са знатно мање одушевљења, углавном под утицајем насталих догађаја, приклонио се идеји пресељења.

Охрабрујуће су на мађарску владу деловала и немачка исељавања која су у јесен 1940. започела у Јужној Буковини. На основу румунско-немачког споразума, 80.000 јужнобуковинских Немаца напустило је Буковину. Мајор Јожеф Хоркај, кога је команда жандармеријског истражног одељења послала ради стицања искуства при немачкој комисији за пресељење у Румунији, написао је у једном извештају из новембра 1940. године:

„На овој линији (тј. Деж [Dej], Клуж [Cluj], Орадеа [Oradea], Солнок, Будимпешта — С. Е.) и мађарска влада би могла да пресели Чанге… сада би се могло научити како треба спровести једно пресељење, а прехрамбене станице које су они успоставили могле би се искористити у ту сврху.“

Убрзо је започело и усељавање румунских колониста у куће исељених Немаца.

Након поновног припајања Северне Трансилваније, владине припреме за насељавање, поред претходне агитације међу секиљским становништвом, заснивале су се на тактици такозваног „спорог инфилтрирања“. У то време започели су и званични мађарско-румунски дипломатски преговори о пресељењу.

Програм насељавања буковинских и молдавских Мађара владе Пала Телекија имао је за циљ да укине етничку изолованост Секељске земље и Секеља од осталих мађарских области у Ердељу, и органски се уклапао у националну политику повезану са именима Иштвана Бетлена и Пала Телекија. Као што је познато, темељ те политике била је Светостефанска државна идеја, која је проповедала суживот Мађара и народности Карпатског басена у оквирима Мађарске, под вођством државотворног мађарског народа.

У данима непосредно након уласка мађарских трупа у Клуж, Немет Калман је, позивајући се на старо познанство, затражио аудијенцију код Телекија, који је тада боравио у Клужу и био присутан на свечаном уласку Хортија 15. септембра.

„Гроф Пал Телеки ме је примио једнако срдачно као и онда када сам га посетио у његовом стану у Јожефтеру, али ми је затим мирно и љубазно објаснио да се пропусти дугих епоха не могу надокнадити у једном тренутку. Са тим питањем треба сачекати, нека се мирно вратим кући“¹²⁰ — написао је Немет Калман у својим сећањима о том сусрету.

Међутим, жупник из Јожеффалве није се задовољио Телекијевим одговором и успео је да издејствује још један сусрет. Овога пута премијер му је рекао да отпутује у Будимпешту, „па ћемо онда све мирно размотрити“. Телеки је вероватно желео да га умири, али је Немет с правом закључио да ће до пресељења ипак доћи, и то ускоро. У тој нади, умножио је вест „у пет фасцикли“ и прокријумчарио их преко границе код Косне (Cosna).

„Сва пет буковинских села од мене су добила дечју грозницу, ма колико су им моја изненађена и на тако наглу ствар неспремна сабраћа свештеници говорили трезвене речи“¹²¹ — пише Немет о одјеку тих летака.

Телекијева опрезност и одлагање јавног покретања питања пресељења били су повезани са чињеницом да се мађарска влада суочила са тешким проблемом мађарских избеглица из Јужне Трансилваније и румунских избеглица из Северне Трансилваније, те није желела да додатно оптерети ионако напете мађарско-румунске односе новим питањем, пре него што се реше преостала спорна питања (на пример, оптација). У том тренутку сматрало се бољим да се искористе могућности које је нудило право оптације, односно да се примени тактика „спорог инфилтрирања“.

Мађарска влада је илегалним путевима, а Немет Калман сада већ из Будимпеште, подстицала буковинске Мађаре, који су се нашли у тешкој економској ситуацији, на пресељење. Све више њих користило је или је желело да искористи право оптације, чему је подстрек стизао и од мађарске амбасаде у Букурешту. У почетку су преко границе, са повратним уверењима које је издавала амбасада, долазили војно обавезни младићи, што румунске власти нису ометале, па чак ни у одређеној мери подржавале.

У јесен 1940. године, села су се узбуркала због „грознице пресељења“, а нарочито сиромашни су „већ почели да продају чизме и јастуке — ослобађају се и земље по ниској цени“, како стоји у једном извештају. Због тога су вође реформатске црквене општине у Андрашфалви, које су у почетку биле уздржане према пресељењу, након пописа који је покренут уз подстрек из Будимпеште, 13. децембра 1940. године поднеле представку Телекију.

У њој су укратко изложили историју свога села и његов тешки економски положај, те у 16 тачака изнели захтеве у вези са будућим пресељењем: пуноправно држављанство, задржавање конфесионалне школе, заједничко насељавање, а ради очувања традиционалног начина газдовања — пресељење поред града, по могућности у равничарски крај, како би могли да се баве превозом и продајом домаћих производа.

Посебно су истакли значај заједничке шуме и пашњака „да бисмо могли да запослимо једног пастира, а деца, која су до сада појединачно чувала стоку својих породица, могла би да похађају школу“. Најрадије би се населили у реформатском крају, писали су (сви Андрашфалвљани били су реформати), да „више не будемо узнемиравани ни у свом мађарству ни у својој вери“. Тако би могли и да склапају бракове са другима, јер су до сада углавном налазили брачне партнере међу собом, „скоро сви смо крвни сродници“.

Даље тачке представке односиле су се углавном на економска питања: тражили су додатних 500 јутара земље, јер „тренутно ни један јутара не долази на једну душу“. Захтевали су да се земља за њих експроприше, јер нису у могућности да је купе, и да би и на новим имањима могли да опстану само уз дугорочни кредит.

Из њиховог сећања на ранија пресељења и неповерења која су из тога произилазила видљиве су и тачке у којима су премијеру препоручили „корисна искуства“ из насељавања код Деве. С тим у вези, изабрали су и комисију која би се унапред информисала о местима која је мађарска влада наменила за насељавање. Тражили су од Телекија да ту комисију призна као представника Секеља и да омогући њеним члановима да дођу у Мађарску, да се „слободно крећу“ и обиђу одређене локације.

У октобру 1940. године више мађарских удружења захтевало је покретање пресељења, јер је „пет села духовно већ потпуно припремљено за повратак у домовину“ (између осталих Друштво „Прохашка Отоцар“, Национални савез „Сечењи“, Collegium Theresianum, Национални савез Радног центра).

О тој „духовној припремљености“ удружења је несумњиво обавештавао Немет Калман, и управо под његовим утицајем настала је поменута представка, јер је, како је сам писао, једва да је било сале за предавања или удружењског дома у Будимпешти где он „неодговорно, распламсано… и готово увек у сузама“ није пропагирао ствар пресељења.¹²⁴

Припреме за пресељење, пре свега агитација, дакле започеле су још пре него што је мађарска влада званично ступила у контакт са румунском владом, па чак и пре одлуке Министарског савета. Министарски савет је на седници 15. новембра 1940. године донео одлуку о повратку у домовину, а Телеки је на седници 17. јануара 1941. године саопштио да су обезбеђена и финансијска средства за повратак буковинских Секеља.¹²⁵

Недуго затим, 4. фебруара 1941. године, мађарска влада упутила је ноту румунској влади у вези са повратком буковинских Секеља, у којој је предложена размена становништва. Према попису који је у међувремену завршен, то се односило на 2.689 буковинских мађарских породица, односно укупно 12.076 лица.

Заузврат је румунској страни понуђено да је влада „спремна да омогући исељење истог броја лица румунске народности из земље“, иако се размена становништва није сматрала предусловом за пресељење. Предложено је и да се споразум између Немаца и румунске владе о исељавању узме као основ будућег уговора. Предложени споразум о размени становништва обезбеђивао би исељеницима право да изнесу и покретну и непокретну имовину, односно њену противвредност.

Румунски одговор од 7. фебруара био је сведен на то да су „надлежне власти узеле мађарски предлог у разматрање“. У марту је министар спољних послова Бардоши телеграмом пожуривао Виктора Рењеија, првог службеника мађарске амбасаде у Букурешту, да предузме даље кораке.

На Рењеијево посредовање, румунски државни секретар за спољне послове обећао је само да ће ствар испитати у министарству надлежном за насељавање, али је саопштио да није у могућности да дозволи деловање мађарског државног службеника у буковинским селима, што је такође било међу мађарским захтевима.

Тако је мађарска влада и даље наставила агитацију путем већ успостављених илегалних канала.

Због одуговлачења румунске стране, Рењеи у марту 1941. године није видео друго решење него да се акција спроведе коришћењем права оптације и издавањем повратних уверења. По његовом мишљењу, то би било могуће ако амбасада не би издавала уверења само војно обавезним младићима. Како је јавио Министарству спољних послова, већ је предузео кораке у том правцу. Наложио је секретару Министарства унутрашњих послова при мађарској амбасади у Букурешту да издаје повратна уверења и „заиста потпуно сиромашнима“.

Они су, како је писао Рењеи, услед одуговлачења пресељења доспели у такав положај да би могли да остану само ако би примали помоћ. Продали су своју покретну имовину, нису закључили нове уговоре за сезонски рад, верујући агитацији за пресељење, која није била лишена ни претераних обећања.¹²⁷

Понашање румунске владе у то време било је условљено пре свега све напетијим мађарско-румунским односима, унутрашњим политичким тешкоћама и текућим немачким исељавањима. Погоршање односа између Мађарске и Румуније онемогућило је решавање готово свих отворених питања.

Румунска влада, која се никада није истински помирила са губитком Северне Трансилваније, није имала интерес да се пресељење спроведе путем размене становништва. Могли су страховати да ће буковински Секељи бити насељени у Северној Трансилванији, што би ослабило један од њихових кључних аргумената — етнички састав тог подручја.

Несумњиво ни илегална агитација није повећавала њихову спремност на договор, нити је „прослеђивање“ буковинских Мађара представљало пријатељски гест.

Мађарска влада је у суштини настојала да примени немачку тактику исељавања. Мађарски посланик у Берлину, Стојај, у извештају од 5. марта упућеном Бардошију, формулисао је то овако: сваки званични корак „претходио је рад политичких агената, и тек када су поверени изасланици јавили да сматрају да је терен зрео, приступало се закључењу међудржавних споразума“.

Влада се у међувремену и у земљи све озбиљније бавила тим питањем. У јануару 1941. године формирана је комисија која је, у складу са владином замисли, испитивала могућности насељавања Секеља у жупанији Солнок-Добока. Комисију су, узимајући у обзир захтеве Андрашфалвљана, чинили већ у Мађарској присутни буковински Мађари, као и службеници које је одредила влада.

Извештај комисије убрзо је констатовао да је подручје погодно за „не сасвим расуто насељавање“, што се влади препоручује како би се „на том са становишта мађарске националне стратегије изузетно важном повезујућем подручју, мађарско становништво Секељске земље мостом повезало са мађарским становништвом равнице, по могућности затвореним и континуираним мађарским насељима“.

Ипак, формулација „не сасвим расуто насељавање“ у суштини је значила да би буковински Мађари били насељени разуђено, што су сами досељеници желели да избегну по сваку цену. Иста комисија испитивала је и могућност насељавања у жупанијама Сатмар и Бихар. Док је Телеки снажно подржавао прву опцију, за другу се највише залагао Немет Калман.

Поред ових планова, у мађарским војним круговима појачали су се гласови који су захтевали тотално пресељење мађарских народности у Мађарској и Мађара који су живели изван „хиљадугодишњих граница“. Док су планови Телекијеве владе били засновани на Светостефанској државној идеји, концепција коју је формулисао начелник Генералштаба Хенрик Верт, а коју су подржавали војни кругови, тежила је радикалном етничком преуређењу у случају немачке победе у рату.

Према тој замисли, преобликовање етничке карте региона допринело би стварању снажне Мађарске која би обухватала читав Карпатски басен. Таква Мађарска, као средња сила, била би чврст савезник Немачке у заустављању совјетског утицаја који се ширио ка Балкану.

У меморандуму од 19. априла 1941. године, упућеном премијеру Бардошију, Верт је као „препознати задатак државног вођства“ захтевао насељавање Мађара изван граница у Јужној земљи (Делвидеку). Аргументовао је да су „услед борби, односно уклањања добровољаца“, многа насеља остала празна, те да је двадесетдвогодишња српска власт у Делвидеку протеривањима и колонизацијом значајно ослабила тамошње Мађаре.

Признао је да је јужно од Ференц-канала мађарско становништво већ и пре 1918. године било у знатној мањини, али је управо због тога сматрао да је потребно тамо насељавати „нове мађарске елементе“. Северно од Ференц-канала, где се, како је тврдио, мађарска већина „јасно истиче“, било би довољно подстицати „природни прираштај“ Мађара.

По његовом мишљењу, насељавање 10.000 мађарских породица било би довољно за јачање мађарског елемента. Поред повратка Мађара изван граница, заговарао је и пресељење породица из густо насељених подручја Мађарске, које би „биле погодне да бројчано ојачају тамошње мађарство“.

Верт је желео да постигне уклањање 150.000 такозваних неаутохтоних Срба.

Када је Мађарска ступила у рат против Совјетског Савеза, Верт је сматрао да је дошао тренутак да се покрене још обимнији план. У новом меморандуму, упућеном Бардошију у августу, предлагао је исељавање свих словенских и румунских становника из Мађарске како би се „једном за свагда“ решило национално питање, уз истовремено веће мађарско учешће у рату против Совјетског Савеза.

Сматрао је да би се тим путем, још пре окончања рата, могло обезбедити враћање „хиљадугодишњих граница“, укључујући и поновно припајање Баната. Упркос ранијем неуспеху преговора о исељавању, веровао је да би се од Немаца могле изнудити уступке у питању исељавања словенског, румунског и јеврејског становништва из Мађарске, а да би Мађарска заузврат могла да добије део совјетских сировинских ресурса.

Бардоши је Вертoву идеју о тоталном исељавању једноставно оценио као „фантастикум“. Према његовој процени, то би обухватило око осам милиона људи. Премијер није сматрао предлог неостваривим само из техничких разлога, већ пре свега зато што би такав потез, по његовом мишљењу, довео до слабљења економске и политичке тежине Мађара у Карпатском басену.

У писму упућеном Хортију написао је да би такво пресељење „пореметило целокупан животни поредак и постојећу економску структуру читавог подручја и створило економске и војне прилике чије би одржавање било тешко замисливо, нарочито ако се узме у обзир да би управо периферна подручја Карпатског басена остала ненасељена“.

Сматрао је и да је искључено да би „силе Осовине, које стварају нови европски поредак, желеле да створе вакуум у Карпатском басену, без обзира на евентуалне награде“.

Иако Вертова концепција тоталног исељавања по немачком моделу није постала доминантна у мађарском политичком животу, војска је у априлу 1941. године на поново припајеним деловима Делвидека, у Бачкој, у суштини настојала да спроведе управо такав приступ. Као што је већ речено, то се пре свега односило на јужнословенско становништво, нарочито на добровољце и друге Србе, који су у почетку били протеривани без разлике.

На седници Министарског савета од 28. априла, одржаној након напада на Југославију, планове о насељавању у жупанијама Сатмар и Бихар заступао је већ само министар пољопривреде Данијел Банфи. Министар војске Карољ Барта, очигледно упознат са ставовима Верта, изјаснио се за насељавање у Бачкој. Тај став подржао је и државни секретар Председништва владе Ференц Жиндели.

Државни секретар Министарства унутрашњих послова (касније Министарства за насељавање) Миклош Бончош нагласио је да Секељи „не желе да иду међу Румуне“, чиме је, иако посредно, аргументовао у прилог бачког насељавања. Иако је Бончош несумњиво знао да су буковински Мађари у својим представкама захтевали да буду насељени у мађарским крајевима, као и да је Немет Калман заговарао насељавање у Хортобађу, његов став је ишао у прилог Бачкој.

Бардоши је, прилично опрезно, настојао да балансира између супротстављених мишљења. Његов компромисни предлог, међутим, превагнуо је у корист Бачке. Изнео је становиште да „324 породице које су се већ инфилтрирале у Мађарску треба населити у Сатмару“, док би остале, односно већина, била насељена у Бачкој, јер се ту већ ради о „питању насељавања“.

Иако сажети записник седнице Министарског савета само у грубим цртама одражава расправу, може се закључити да је крајем априла већина чланова владе подржавала идеју о бачком насељавању.

Министарски савет је на крају одлучио да се са насељавањем буковинских Мађара који су се већ налазили у Мађарској одмах започне у Сатмару, без чекања на формирање посебне комисије за насељавање. Према одлуци, акцију је требало спровести „хитно и брзим мерама“, док је за оне који су још били у Буковини предвиђено насељавање у Бачкој.

Исти Министарски савет оценио је да је исељавање молдавских Чанга, које је такође било покренуто илегалним каналима, „вредно припреме“, али још није зрело за непосредну реализацију.

На седници од 28. априла разматрана је и још једна важна тачка дневног реда. Чланови владе саслушали су извештај Алфреда Никла, руководиоца Одељења за економску политику Министарства спољних послова, о разговорима које је водио са Карлом Клодијусом, замеником руководиоца истог одељења у немачком Министарству спољних послова.

Током тих разговора Немци су јасно ставили до знања мађарској страни да Мађарска и Бугарска морају преузети економске обавезе које су раније теретиле Југославију, као надокнаду за територијалне добитке остварене на њен рачун. Немачки захтеви односили су се, у суштини, на целокупни пољопривредни вишак Бачке, пре свега на пшеницу, кукуруз и конопљу.

Након што је Бардоши ове захтеве оценио као „правичне и оправдане“, Министарски савет је једногласно одобрио да се пољопривредни вишкови Бачке „за време трајања рата и до његовог окончања“ испоручују Немачкој, односно Италији. Истовремено, мађарска влада је задржала право на пољопривредне производе који су се и раније увозили из Југославије у Мађарску.

Извор: adattar.vmmi.org

Превод са мађарског редакција портала novosadskaracija.com