Преговори Павелића и мађарске владе о протеривању Срба и премештању становништва

Преговори Павелића и мађарске владе о протеривању Срба и премештању становништва

Повратак Мађара из Хрватске покренут је у оквиру мађарско-хрватских граничних преговора око питања Међимурја.¹⁵² Још пре почетка конкретних граничних преговора, 19. априла мађарска влада је у Загреб послала Аладара Тамаша, који је имао веома добре везе у усташким круговима. Тамаш је био новинар, дуго је деловао у Женеви, и по налогу мађарске владе током тридесетих година успоставио је блиске односе са усташком емиграцијом. Преко Тамаша желели су да испитају какав став заузимају хрватски владини кругови по питању размене становништва. Павелић је том приликом Тамашу изјавио да су спремни да одмах започну преговоре о преузимању хрвата из Бачке, које би населили на место протераних Срба, а Србима који би били протерани из Мађарске дали би дозволу за пролаз, али њихово прихватање не долази у обзир.

Историјско-политичка позадина идеје протеривања Срба из окупиране Бачке

На загребачким преговорима – због резервисаног става Немаца – више није било речи о протеривању Срба преко Хрватске, али би у замену за „великодушно“ уступање Међимурја хрватска страна била спремна да преузме буњевачко становништво из Бачке и да, уместо првобитно предложеног мањинског уговора, закључи споразум о исељавању. Тим поводом посланик Мароши је скренуо пажњу Министарству спољних послова на следеће:

„…мислим да би за Мађарску и мађарску будућност било корисније ако не будемо превише инсистирали на правно-државној формули, и ако једним великодушним гестом ту територију, која је ионако расно изгубљена, уступимо тако да не остане болна рана за примитивну политичку осетљивост – а заузврат бисмо све напоре могли усмерити на спровођење размене становништва, односно исељавања.“

Међутим, Павелићев предлог – који је изнео Бартоку непосредно након одласка мађарске делегације из Загреба – да у случају предаје Међимурја на том подручју неће бити постављени никакви војни објекти, чак је и Барток назвао „примитивно изнетом“ понудом.

У Будимпешти су, међутим, и даље наглашавали решавање правно-државног статуса Међимурја, замишљајући да би до предаје управе дошло тек након спровођења размене становништва. За Хрвате је, међутим, било неприхватљиво повезивање ова два питања, јер су тврдили да би одуговлачење преселења дуго онемогућило остваривање хрватских права у Међимурју.

Намера мађарске владе за преговоре – ако се о томе уопште може озбиљно говорити – до краја јуна потпуно је нестала. Мађарска влада је – вероватно и због уласка у рат против Совјетског Савеза – сматрала да је дошло време за једнострано решење граничног питања. Да би томе дала тежину и стекла употребљив аргумент, у Међимурју је прикупљено 25 хиљада потписа за коначно припајање те области Мађарској.

Крајем јуна Министарство спољних послова наложило је Марошију да више не улази ни у какве преговоре о Међимурју. Дана 28. јуна мађарски посланик у Берлину Стојај је у дугом писму обавештен о току мађарско-хрватских граничних преговора, разлозима њиховог неуспеха, као и о планираном увођењу војне управе, уз молбу да садржај писма у Берлину саопшти тек после 2. јула, односно након увођења војне управе. Посебно му је скренута пажња да то обавештење никако не сме имати „такав карактер као да су мере…“

Извор: adattar.vmmi.org

Превод са мађарског редакција портала novosadskaracija.com