Школа као средство асимилације: мађарска окупациона власт и преобликовање образовног система у Бачкој 1941–1943

Школа као средство асимилације: мађарска окупациона власт и преобликовање образовног система у Бачкој 1941–1943

Успостављање мађарске војно-управне власти у јужним крајевима 1941. године означило је дубок и свеобухватан прекид са институционалним наслеђем Краљевине Југославије. Нова власт није тежила само административној консолидацији освојене територије, већ и темељној друштвеној, културној и образовној преобликовању простора у складу са сопственом националном и државном идеологијом. У том процесу школство је постало једно од кључних средстава интеграције и асимилације становништва, јер је кроз наставу, језик и кадровску политику требало створити нови лојални корпус грађана. Управо у том контексту треба посматрати мере усмерене на уклањање југословенског утицаја и изградњу мађарског образовног система на Делвидеку, које су често имале далекосежне последице по локално становништво и његов национални идентитет.

Нова администрација настојала је да истакне континуитет мађарске државе на Делвидеку (јужни крајеви)  и да радикално уклони трагове југословенске власти у економији, култури и образовању. Тежило се потпуној „табули раси“, што је произлазило из уверења да је припојeње Југославији било неправедно. То се није односило само на колонизациону политику и насељавања већ и на школство. Распуштена је самоуправа Матице српске, њена имовина стављена под контролу, а на чело постављен мађарски повереник. Исто се догодило и са Српским читаоничким друштвима; српска и хрватска штампа је забрањена, а наставници јужнословенског порекла подвргнути строгим проверама лојалности. Они који су задржали посао морали су положити заклетву војној управи.

Обим отпуштања није потпуно познат, али подаци показују значајне резове: у нововрбашкој гимназији задржан је један наставник, у зетској четири од 14–18, док је у срезу Оџаци од 53 јужнословенска учитеља задржано 37. Коначне одлуке често су зависиле од мишљења локалних чиновника. У Турији је, на пример, оцењено да је „штетно“ да у школи од 11 учитеља њих девет буду Срби, док је у Србобрану предложено да се од 13 српских учитеља задрже само двојица. Стално запослење било је условљено знањем мађарског језика, а коначна решења одлагана су до краја рата.

Најупечатљивији корак било је довођење око 1.300 наставника из Мађарске у Нови Сад 3. августа 1941. године, јер је заиста постојао недостатак наставника који говоре мађарски (али реално није постојала потреба за толиким бројем наставника – примедба уредника). Војни командант града том приликом је поручио да је њихова мисија да „васпитају праве Мађаре од омладине, а од српске и немачке деце честите мађарске грађане“.

Иако је локална мађарска штампа пажљиво пратила обнову школске мреже, уследило је извесно разочарање: школе које су у Краљевини Југославији биле национализоване остале су у државном власништву, упркос захтевима католичке цркве да јој се врате. Влада је страховала да би сличан захтев могла поднети и православна црква, па није желела промене бар до краја рата.

У школској 1941/42. години на Делвидеку (јужни крајеви)  је радило 335 основних школа са 1.444 одељења, готово свуда на мађарском језику, иако 57,8% од 98.197 ученика није било мађарског матерњег језика. Циљ је био да сва деца после шест разреда „тачно и правилно“ говоре мађарски. Посебне националне школе нису постојале; могле су се отварати само националне секције на захтев родитеља, али су у почетку биле ретке. Тек за време владе Калаја долази до промена: фебруара 1943. министар унутрашњих послова упозорио је жупане да локалне власти не смеју ометати наставу на мањинским језицима, јер тиме изазивају „непожељне поремећаје“ и спречавају спровођење виших наредби.

Извор: adattar.vmmi.org

Превод са мађарског редакција портала novosadskaracija.com