Хладан пријем српских представника у МАЂАРСКИ ПАРЛАМЕНТ НАКОН ОКУПАЦИЈЕ БАЧКЕ: „Сваком своје…“

Хладан пријем српских представника у МАЂАРСКИ ПАРЛАМЕНТ НАКОН ОКУПАЦИЈЕ БАЧКЕ: „Сваком своје…“

Дана 16. септембра 1941. нови начелник Генералштаба Ференц Сомбатхељи наредио је повлачење дела трупа из Бачке. Међутим, у Међумурју и областима северно од Муре војска није сведена на мирнодопски број до краја рата, а команда III корпуса из Сомбатхеља и даље је имала значајан утицај на тамошњу управу.

Представнички дом је 16. децембра 1941. накнадно потврдио присаједињење Бачке, барaњског троугла и Муравидека — истог дана када је Бардоши у парламенту објавио да је између Мађарске и Сједињених Америчких Држава настало ратно стање. Посланик Иштван Гајзаго, који је поднео законски предлог, нагласио је да је ново територијално проширење резултат „свесне, поуздане и савезницима верне“ спољне политике владе и регента. Посланик владајуће странке Михаљ Телеки чак је изјавио да је тиме остварен дугогодишњи национални циљ.

Телеки је изјавио да присаједињење Делвидека „дугујемо приступању Тројном пакту“. Насупрот томе, Золтан Мешко изразио је задовољство што је ту област заузела мађарска војска, нагласивши да „треба отклонити малодушност — јер не добијамо све на поклон“. Посланици су морали да признају да су овога пута Мађарској припојене територије са мешовитим становништвом. Гајзаго је то протумачио као „нову радосну фазу у обогаћивању националног карактера“, истичући да Мађари настављају пут ка улози „обједињујућег елемента“ привредне и емоционалне целине окружене Карпатима. Народностима је обећано да ће, у замену за пуну лојалност држави, моћи да користе свој језик и развијају сопствену културу.

Премијер Бардоши је са парламентарне говорнице поздравио „верне народности“ — „непоколебљиве Буњевце и Шокце“ и „увек одано међумурско становништво“. Србе није поменуо, али је очигледно њима био упућен први део његове формуле за суживот: „Свакоме своје, а све снаге за опште циљеве.“

Парламент је једногласно усвојио законски предлог којим су потврђене мере предузете ради присаједињења Делвидека и проглашено прикључење Бачке, барaњског троугла, Међумурја и области северно од Муре Мађарској. На тим територијама нису одржани избори; представљање у парламенту решено је именовањем и позивом посланика. Закон је овластио министарства да укључе те области у правни систем државе, потврдио дотадашње прописе, уредио питање држављанства становништва и овластио владу да закључује међународне споразуме у вези са присаједињењем. Влада је такође била обавезана да све накнадне уредбе у року од шест месеци поднесе парламенту.

Свечани улазак позваних посланика из Делвидека у парламент — како се тада говорило — одржан је 9. фебруара 1942, у једном од најтежих периода после присаједињења, непосредно након рације у Шајкашкој и Новом Саду. Тако је у Представнички дом ушло 26 посланика из Делвидека. Са већ раније позваним посланицима из Горње Угарске и Трансилваније, именовани представници новоприпојених области чинили су приближно једну трећину парламента.

Удео неизабраних посланика тако је значајно порастао. Иако су поједини посланици изразили извесне резерве, и они су сматрали разумљивим што у ратним условима ни на једној од присаједињених територија нису одржани избори.

Међу посланицима су се нашли познати и мање познати мађарски мањински политичари и активисти из времена Краљевине Југославије: Ђерђ Шанта, дорословачки земљорадник Иштван Бартал, Иван Нађ, Јожеф Пјукович, Арпад Фалчионе, новоименовани директор суботичке гимназије Јожеф Богнер, сомборски адвокат Имре Деак (брат новопостављеног жупана Бачко-бодрошке жупаније Леа Деака), свештеник Елемер Корањи, тадашњи председник ДМKСЗ-а. Барaњске Мађаре представљао је земљопоседник млађи Шандор Фодор, Међумурце Нандор Хортнер, немачку мањину пет посланика, Буњевце двојица, а Србе Милан Л. Поповић и познати стари бачки велепоседник Богдан Дунђерски, који је већ био посланик мађарског парламента између 1910. и 1918. године.

Поповић, који ће касније имати значајну улогу, био је погодан за ту функцију не само због пријатељства са појединим истакнутим мађарским политичарима, већ и зато што је у Будимпешти сматран „безусловно мађарски оријентисаним“ и одлично је говорио мађарски. Он је претходио више потенцијалних кандидата. У обзир је долазио и Влада Илић, председник Југословенско-мађарске привредне коморе, али је он одбио позив уз образложење да после злочина почињених приликом уласка мађарских трупа „нема снаге“ да прихвати посланички мандат. Мађарски конзул у Београду Лајош Бола није препоручио ни Војислава Дурића, председника Југословенско-мађарског друштва, јер су и он и Илић симболизовали период добрих односа између две државе.

У Горњи дом именовани су Ђула Крамер, бивши председник Мађарског културног савеза, и реформатски свештеник Шандор Агостон. Делвидечке Немце представљао је Кристијан Велер, председник једне немачке задруге. Године 1943, на Хортијев предлог, за члана Горњег дома именован је и бачки православни епископ Иринеј Ћирић.

Именовања у Представнички дом и свечаност поздравио је Иван Нађ у име посланика, у говору пре дневног реда. Назвао је присаједињење „посебном милошћу Божје провиђења“, истичући да је генерација Тријанона дочекала његово остварење. У дугачком излагању захвалио се најпре регенту, затим Немачкој и Италији, као и премијеру Бардошију и његовој влади. Говор је завршио речима да је њихова дужност да, у име свих јужних Мађара који су заједно са њима водили мањинску борбу и чекали „васкрсење“, али га још нису доживели — пре свега банатских Мађара и других „још неослобођених“ сународника — раде на томе да и они што пре доживе исто.

Извор: adattar.vmmi.org

Превод са мађарског редакција портала novosadskaracija.com