Од Рације до мађаризације: судбина српске деце у окупираној Бачкој

Од Рације до мађаризације: судбина српске деце у окупираној Бачкој

У оквиру политике мађарских окупационих власти у Бачкој током 1941. и 1942. године, посебно место заузимају покушаји да се након масовних интернација, репресије и Рације створи привид „нормализације“ односа са српским становништвом. Изјаве високих функционера о законској равноправности, ублажавање положаја интернираних и организовано збрињавање српске деце без родитеља представљали су део ширег настојања да се обнови нарушени легитимитет окупационе управе и ублажи утисак о последицама насиља. Међутим, управо у таквим околностима поставља се суштинско историјско питање: да ли је реч била искључиво о хуманитарном чину или и о суптилнијем облику националне и културне асимилације? Судбина деце која су након Рације смештана у мађарске породице не може се посматрати изоловано од ширег европског контекста ратних политика према деци „непожељних“ или поражених народа, где је брига о деци често истовремено представљала и средство њиховог постепеног преобликовања у складу са идентитетом већинске заједнице.

У том смислу намеће се и аналогија са делатношћу Диана Будисављевић у Независној Држави Хрватској. Иако је њена акција у историографији најчешће представљена као велики хуманитарни подухват спасавања српске деце из усташких логора, остаје чињеница да је значајан број те деце касније смештан у хрватске и католичке породице, где су многа била изложена покатоличавању и постепеном губитку сопственог националног и верског идентитета. Управо зато поједини историчари и публицисти указују да се процес физичког спасавања не може у потпуности одвојити од процеса културне и духовне асимилације, који је у условима НДХ представљао један од облика продуженог геноцидног деловања над српским народом. Слично питање може се поставити и у случају српске деце у Бачкој након мађарске окупације: у којој мери је њихово смештање у мађарске породице значило само привремено збрињавање, а у којој потенцијални почетак постепене мађаризације и удаљавања од сопственог етничког и православног идентитета? Иако су за коначан суд неопходни конкретни архивски извештаји, сведочанства и документација о каснијој судбини ове деце, сама чињеница да су најрањивији слојеви српског становништва након масовног насиља били препуштени васпитању у оквиру окупационог друштва отвара простор за озбиљну историјску и демографску анализу дугорочних последица такве политике.

“

Дана 14. априла Лео Деак, велики жупан Бачко-бодрошке жупаније, позвао је дописника листа Nova Posta и дао изјаву за новине. Најпре је упозорио Србе да „остану мирни“, а заузврат је обећао да ће мађарске власти, као и он лично, учинити све да Србима обезбеде грађанску равноправност која им припада по закону о националним мањинама.

„Док будем на овом положају“, изјавио је, „одлучно ћу ићи тим путем и свакоме ћу дати оно што му по закону припада.“

Неколико недеља касније лист је већ извештавао да се положај породица интернираних после окупације значајно поправио. Постепено су пуштани из логора, а више породица било је смештено на рад код српских и мађарских земљопоседника.

Новине су објавиле и да су Бела Буоц, заменик начелника полиције у Сегедину, и Милош Рафајловић, председник читаонице у Суботици, покренули акцију за збрињавање око три хиљаде деце узраста од пет до дванаест година која су, услед Рације и интернација, остала сирочад. Према наводима листа, до почетка маја већ је око две хиљаде деце било смештено у бачке породице, од чега је сто педесеторо примљено у мађарске породице.“

Извор: adattar.vmmi.org