Међународни одјек Рације и политика мађарских власти према Србима у Јужној Бачкој

Међународни одјек Рације и политика мађарских власти према Србима у Јужној Бачкој

Новосадска рација и злочини почињени током јануара 1942. године у Јужној Бачкој нису остали ограничени само на локални простор окупиране територије. Већ током првих недеља након масакра, вести о убиствима цивила, нарочито жена, деце и стараца, почеле су да продиру у међународну јавност посредством дипломатских канала, избегличких сведочанстава и савезничке штампе. За мађарске окупационе власти то је представљало озбиљан политички и пропагандни проблем, јер је Рација угрозила настојања Будимпеште да се пред западним силама и сопственом јавношћу представи као „уређена“ и цивилизована држава која у окупираним областима спроводи ред и стабилност. Посебно је било опасно то што су извештаји о злочинима све чешће добијали карактер систематског уништавања српског становништва, што је подривало спољнополитички положај Мађарске у тренутку када је настојала да сачува што повољнију међународну позицију унутар сила Осовине и према западним савезницима.

Мађарска колонизација као наставак Рације: етнополитичко преобликовања простора Јужне Бачке

Управо због тога реакција мађарских власти није била усмерена само на прикривање размера злочина, већ и на политичку и психолошку стабилизацију окупиране Јужне Бачке. Док су у иностранству покушавали да релативизују извештаје о Рацији као „гласине“ и преувеличавања српске и савезничке пропаганде, унутар саме Бачке настојали су да ублаже страх и незадовољство српског становништва како би спречили даљу радикализацију и евентуално јачање отпора. Зато је, паралелно са дипломатским маневрима и пропагандним настојањима, уследио читав низ политичких гестова — од поновног отварања православних храмова до организованих посета српским срединама и обећања о очувању језика, вере и обичаја. Та политика није представљала искрено одустајање од окупационог поретка, већ покушај да се након таласа терора успостави контролисана лојалност српског становништва и смањи штета коју је Рација произвела у међународном и унутрашњем политичком животу Мађарске.

О свему томе сведоче мађарски документи:

„Лондонски „Daily Telegraph“ у тексту под насловом „Мучена и убијена деца“ оштро је осудио новосадску Рацију.

Мађарски генерални конзул у Београду Бола известио је 9. фебруара 1942. године Министарство спољних послова да се у српским политичким круговима шире „гласине“ о догађајима и да се говори како је у Новом Саду потпуно истребљено становништво Милетићеве улице…

Крајем маја југословенски амбасадор у Вашингтону предао је америчкој влади дипломатску ноту поводом злочина, а почетком јула сличне ноте достављене су свим савезничким државама. Од пролећа 1942. године Рација је тако постајала све већи спољнополитички проблем за Мађарску.

Ипак, Калаја у том тренутку нису пре свега покретали спољнополитички разлози, већ унутрашњополитички интереси и страх од даљег погоршања односа са српским становништвом у Јужној земљи. Најхитнијим задатком сматрало се смиривање „испитаних нерава“ Срба.

Почетком марта, на подстицај Калаја и министра унутрашњих послова Керестеш-Фишера, посланици Милан Л. Поповић и Богдан Дунђерски посетили су Шајкашку, Жабаљ и Чуруг. Том приликом позивали су Србе да мирно сачекају крај рата и да не дозволе да их „страна пропаганда“, лондонски радио и Москва држе у сталној психолошкој напетости.

Обећавали су им да ће, ако прихвате своје место у „новом европском поретку“, моћи да сачувају свој језик, обичаје и веру. Да би показали озбиљност тих обећања, у Жабљу и Чуругу поново су отворене православне цркве које су након окупације биле затворене. Служене су литургије, а звона, која су до тада ћутала, поново су се огласила.

Током пролећа Поповић је предузео више сличних путовања по јужним деловима Бачке, настојећи да увери српско становништво да влада више нема „агресивне намере“, да жели да са њима живи у миру и да ће им обезбедити слободно испољавање културе, обичаја и вере.

Заузврат, како је наглашавао на сваком месту, влада „не очекује ништа друго од бачких Срба осим да јасно и трајно докажу да желе овде да остану, да не делују против државног поретка и да се прилагоде поретку и датим околностима“.“

Извор: adattar.vmmi.org