Судбина Матице српске након окупације 1941. године

Судбина Матице српске након окупације 1941. године

Судбина Матице српске након окупације 1941. године показује да мађарске власти нису настојале само да војно и административно контролишу простор Бачке, већ и да ограниче, преобликују и ставе под надзор институције које су представљале носиоце српског националног и културног идентитета. Затварање Матице српске, постављање државних повереника, притисци на њено руководство и условљавање њеног рада „лојалношћу држави“ представљали су део шире стратегије политичке дисциплинације српског грађанског слоја и покушаја да се културни живот Срба интегрише у оквире мађарске државне политике.

Истовремено, документи из овог периода откривају да је мађарски државни врх постепено постајао свестан да политика отворене репресије, масовних интернирања, конфискације имовине и удара на српске институције производи супротан ефекат од жељеног. Управо зато су од 1942. године све чешће покретане иницијативе за „ревизију“ појединих мера према Србима, пре свега из политичких и стратешких разлога. Питање поновног отварања Матице српске, решавања статуса православне цркве и ублажавања појединих репресивних мера није произилазило из стварног прихватања равноправности, већ из потребе да се придобије српско грађанство и ублажи све веће незадовољство које је угрожавало стабилност окупационог поретка. У том смислу, покушај мађарских власти да обнову рада Матице представе као доказ „разумевања“ националне политике открива дубоку противречност између репресивне праксе окупације и каснијих покушаја политичког ублажавања њених последица.

Посебно је значајно што је и након поновног покретања рада Матице српске њена аутономија остала ограничена државним надзором и политичким условљавањем. Говор Пала Бале, у којем се од српске заједнице захтева „безусловна лојалност“ и сарадња са „државотворним Мађарима“, јасно показује да мађарске власти нису одустајале од концепта контролисане културне политике. Дозвола за рад Матице није представљала обнову њене пуне слободе, већ покушај да се српска културна елита постепено укључи у модел политички прихватљивог и надзираног деловања. Управо зато документи који следе представљају важан извор за разумевање начина на који су окупационе власти настојале да, након периода отвореног терора, комбинацијом ограничених уступака и политичке контроле стабилизују своју власт и редефинишу положај Срба у Бачкој.

„Као што смо већ напоменули, и гласовита Матица српска, која је давно основана, имала је своју голготу. Керестеш-Фишер је, у суштини, увидео да је нерешено питање Матице српске у међувремену постало препрека за придобијање српског грађанства. Поповић је средином новембра 1942. године предложио Калаију да се отвори Матица српска и реше проблеми везани за културу Срба. У току разговора су се дотакли и питања православних манастира и црквене имовине. Калаи је обећао да ће наћи лек за увреде. Смењени председник Матице српске Александар Мочи и бивши секретар Никола Милутиновић су поднесцима сличног садржаја бомбардовали председништво Савета министара. У вези с тим је неколико пута интервенисао и велики присталица мађарско-југословенске уније (која је требало да буде оформљена након рата), представник малих поседника у парламенту Ендре Бајчи-Жилински.

На Савету министара одржаном 16. фебруара 1943. године Керестеш-Фишер је опет говорио о томе да, „са политичког аспекта, треба извршити ревизију неких мера везаних за српску мањину у Мађарској које је влада предузела од априла 1941. године, тј. од поновног прикључивања Бачке“. Министар унутрашњих послова је овог пута био много конкретнији него у септембру 1942. године. Он је отворено рекао да сматра да је дошло време за ревизију пресуда које су донели војни судови, а које су везане за интернирања и протеривања, као и за рашчишћавање имовинско-правног положаја Православне цркве и Матице српске. Говорио је и о томе да је неопходно извршити ревизију аграрног питања и осталих кршења права Срба.

Иако није дошло до ревизије пресуда ВКФ-а, број смртних пресуда је знатно опао. Као што смо већ видели, ревизија у вези са интернираним стварно је започета, мада она није довела до коренитих промена када је реч о добровољцима. Они су остали у логорима за интерниране.

У августу 1943. године поново је дозвољен рад Матице српске. Мада није укинуто место повереника владе, Пал Бала, који је добро знао српски, именован је за референта Одељења председништва савета министара за мањине – за југословенско питање. Бала је 17. августа, на првој седници Матице српске, одржао говор на српском језику. Тада је рекао да је његово именовање за повереника владе само „привремена последица“ поновног покретања рада Матице и тиме је присутнима дао до знања да се убрзо може очекивати враћање потпуне њене аутономије. Он је нагласио да је дозвола за рад институције још један доказ „пуног разумевања“ националне политике мађарске владе. До овога је дошло због уверења да ће Матица дати свој допринос узајамном разумевању. Међутим, Бала је упозорио на то да рад ове институције може имати резултата само ако и „националности покажу безусловну лојалност према држави, ако испоштују мере које она предузима и ако стреме ка искреној сарадњи са државотворним Мађарима“.“

Извор: adattar.vmmi.org