„Побегли или ухапшени“: службена лаж о убијеним родитељима

„Побегли или ухапшени“: службена лаж о убијеним родитељима

Акт број 809/адм. 1942. показује како је окупациона управа настојала да последице масовног злочина прикрије језиком административне неодређености и привидне бриге за децу која су остала без хранитеља. Родитељи убијени током рације у службеним документима представљани су као лица која су „побегла“ или су „евентуално ухапшена“, чиме је истовремено избегавано признавање њихове смрти и прикривана одговорност државних органа. Променљива квалификација наводног повода за репресију — од устанка и изгреда до оружаног сукоба — указује да његов стварни карактер није био пресудан, јер је основни циљ био масовни прогон и бројчано слабљење српског становништва у мирном и потпуно контролисаном подручју. Пљачка имовине убијених, принудно коришћење српских запрега и намирница, као и пребацивање трошкова издржавања војних и жандармеријских одреда на саме жртве, показују да је физичко насиље било праћено организованом економском експлоатацијом, којом су Срби приморавани да материјално издржавају апарат сопственог прогона.

“ Нарочито је циничан акт број 809/адм. 1942 г. у коме се наређује попис деце испод 16 година, која су остала без хранитеља — стараоца. И ако се у акту о упису у државне матице убијених даје упутство, како да се изврши упис убијених, ипак се у том акту број 809/адм. 1942 год., износи брига за судбину деце „оних грађана, који су услед ванредних прилика побегли, евентуално ухапшени“. Дакле, хиљаде мучки побијених жртава су „побегли“ услед ванредних прилика, и евентуално су ухапшени! Ове наредбе, које смо овде изнели, приказују ток страшног злочина мађарског фашистичког окупатора. Оне показују прави смисао рације. Није то никаква мера изазвана неким устанком, чији карактер се у самим наредбама стално мења. Час је то устанак, час изгред, час пак оружан сукоб. Није руководећи орган на чисто с тим, какав је управо карактер набеђеним устанцима или сукобима, да ли је националистички или комунистички. Час је једно, а час друго, док је у ствари тежња да се уништи или бројно јако прореди српство. То је потврда оне старе мађарске фашистичке пароле, по којој је сваки Србин прво био родољуб, затим комуниста, па партизан. У главном циљ је важан, а повод и узрок потпуно споредни. И све то се предузима смишљено, плански од стране органа једне организоване државе, која је над окупираном територијом Бачке, па и Шајкашке, још од 15 августа 1941 године завела грађанску управу. Није то убијање извршено у току ратних догађаја или уско везано са њима. Оно је спроведено у једном крају, који је био потпуно миран, чије се становништво повучено у себе трудило да са што мање излишних жртава преброди тешке дане једне окрутне окупације. А овај оружани сукоб од 4. јануара 1941 године у риту, који је био мајор обима, који је још истог дана са војничког и сигурносног гледишта био потпуно ликвидиран, није морао и није смео бити поводом тог страховитог клања невиних жртава, а не може послужити ни оправдању тог зверског поступка. А после рације је настала пљачка имовине убијених. Пљачкали су појединци, а пљачкала је и војска, жандармерија, детективи, и сама окупаторска власт и држава. Пљачкала је не само имовинске предмете разне врсте и вредности, него је приморавала Србе да дају своје запреге за пренос хапшеника и лешева. Приморавала их је да у натури дају разне намирнице за храњење и напијање убица и пљачкаша и да плаћају у великим свотама трошкове за издржавање тих војних и жандармеријских одреда. Сами Срби су морали да сносе трошкове издржавања својих убица!“

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини