„Погубљен у комунистичком устанку“: бирократска лаж о жртвама

„Погубљен у комунистичком устанку“: бирократска лаж о жртвама

Престанак непосредног деловања Команде брахијалне силе крајем јануара 1942. године није означио и укидање репресивног система успостављеног током рације, јер су војни одреди остали на својим положајима, могућност њиховог поновног ангажовања задржана, а наоружавање поверљивих Мађара и Немаца настављено као део локалног безбедносног поретка. Истовремено је окупациона управа приступила административном уређивању последица масовног злочина: пописивању напуштене имовине, стављању кућа под секвестар, евидентирању стоке и збрињавању деце која су остала без родитеља. Такве мере посредно сведоче о размерама страдања и опустошености читавих домаћинстава, док прописани начин уписивања убијених у матичне књиге открива настојање власти да злочин прикрије језиком бирократске формуле. Свођењем невиних жртава на лица наводно погубљена у „комунистичком оружаном устанку“, окупатор је покушао да масовно убијање истовремено оправда, административно затвори и уклони из службеног памћења.

“ Нађена су још два акта. Један потиче од Команде м. кр. хонв. брахијалне силе, односно од команде 20/I батаљона од 30 јануара 1942 године, потписан по потпуковнику Бучка Габору, у коме извештава општину Мошорин, да од 30 јануара 1942 године у 20 часова увече престаје да дела та Команда, и даје упутства на који се начин може добити појачање ако буде потребно, изјављујући да одреди појачаног батаљона и даље остају на својим распоређеним местима. Други акт потиче од среског начелника тителског д-р Балинт Ференца под бројем ад 7/претс. 1942 г. од 31 јануара 1942 год., у коме шаље извештај на основу телеграфског наређења сегединске армијске команде, да Команда брахијалне силе престаје 30 јануара 1942 године увече у 20 часова и да се за случај потребе у будуће појачање може тражити преко среског начелника од те армијске команде. Уједно предузима неке мере безбедности, и наређује да се поверљивим Мађарима и Немцима може издати оружје. И ова наређења употпуњују наређења среског начелника жабаљског, шта више у појединостима су јаче истакнуте противсрпске тенденције предузетих мера. Има још низ разних наређења, која су се односила на попис напуштених некретнина и покретнина; на попис деце остале без родитеља или стараоца; на попис стоке и њено збрињавање око исхране; на установљења извршених пљачки и узимања у посед туђих имовинских предмета; на стављање под секвестар напуштених кућа. Када су се после рације почеле јављати тешкоће услед великог броја убијених, опустошених имања, незбринуте деце и сл., да би се донекле нормализовао живот, наређен је начин увођења у државне матичне књиге свих убијених. Без веће формалности у исте треба уписати у примедбу „погубљен — убијен у комунистичком оружаном устанку“. И ништа више. Са том лаконском реченицом прелази се преко страшног и зверског убијања хиљаде невиних жртава.“

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини