Рација и питање одговорности: шта откривају сами мађарски документи?

Рација и питање одговорности: шта откривају сами мађарски документи?

Једна од најзанимљивијих појава у послератној историографији Рације јесте настојање да се одговорност за злочине у Шајкашкој и Новом Саду што више веже за екстремне пронемачке кругове, Њилашки покрет или каснији процес радикализације Мађарске током рата. Таква тумачења нису у потпуности без основа, јер су поједини актери Рације заиста били блиски немачком војном и политичком моделу. Међутим, проблем настаје онда када се на тај начин замагљује чињеница да су злочини почињени почетком 1942. године, у време када Њилаши нису били на власти и када је пуна политичка и институционална одговорност припадала државном апарату Хортијеве Мађарске.

Управо су мађарски извори настали током 1942. године најјачи аргумент против каснијих покушаја таквог пребацивања одговорности. У њима се као актери не појављују илегалне екстремистичке групе нити маргиналне политичке организације, већ регуларна војска, жандармерија, полиција, жупанијске власти, градоначелници, министарства и највиши органи државне управе. Када се код новосадске кланице у мају 1942. године појављују десетине лешева које је Дунав избацио на површину, инструкције не стижу од Њилаша већ од Министарства правде. Када се воде расправе о несталим лицима, интернацијама и накнадама породицама жртава, њима се баве државни органи Калаијеве и Хортијеве Мађарске. Чак и истраге о злочинима спроводе војни и цивилни органи исте оне државе која је претходно организовала окупацију Бачке.

Посебно су значајни документи који говоре о пљачки и корупцији током и након Рације. У детективским извештајима помињу се случајеви присвајања новца, накита и имовине убијених, па чак и гласине о одсецању прстију и ушију жртвама ради лакшег скидања драгоцености. У другом извештају говори се о локалним функционерима који су се обогатили захваљујући атмосфери страха и безакоња насталој након Рације. Овде више није реч о војној операцији која је „пошла по злу“, већ о ширем распаду правног поретка на окупираној територији. Управо зато је тешко тврдити да су злочини били последица искључиво деловања неколицине екстремиста када сами државни документи сведоче о дубокој умешаности институција окупационог режима.

Још је значајније што су највиши представници државе били свесни политичких последица онога што се догодило. Извештаји о потреби „смиривања српских живаца“, обнављања поверења и придобијања лојалности српског становништва показују да је државни врх разумео размере кризе коју је произвео. Шомбор-Швајницерова констатација да у појединим крајевима готово да нема Срба који би могли бити придобијени за сарадњу са мађарским властима представља посредно признање да је окупациона политика доживела тежак пораз. Таква оцена не говори о проблему са Њилашима; она говори о последицама политике коју је водила сама држава.

Подједнако је упечатљив и језик докумената. Уместо убијених, често се говори о „несталима“. Уместо масовних ликвидација, користе се административне формулације. Појава десетина лешева на обали Дунава третира се као питање које треба што брже уклонити из јавности. Управо тај речник открива механизам институционалног прикривања одговорности. Држава није покушавала да утврди пуну истину о злочину, већ да контролише политичку штету коју је злочин произвео.

Зато је можда најважнији закључак да најјачи доказ о одговорности Хортијеве Мађарске не потиче из српских, југословенских или савезничких извора, већ из саме мађарске документације. Што се дубље улази у архивску грађу из 1942. године, све је теже одржати тезу да је Рација била дело искључиво екстремних или пронемачких кругова. Документи показују нешто много озбиљније: да је злочин настао у оквиру регуларног окупационог система и да су његове последице потом покушавале да решавају исте оне институције које су биле део тог система. Управо због тога питање Рације није само питање појединачне кривице него и питање одговорности једне државе, њене војске, њене администрације и њеног политичког руководства.