Шта мађарски документи откривају о стварној природи Рације

Шта мађарски документи откривају о стварној природи Рације

Када се читају службени извештаји, меморандуми, полицијске белешке и материјали настали непосредно након Рације у Јужној Бачкој и Новом Саду 1942. године, постаје јасно да се није радило о изолованом инциденту, нити о спонтаном прекорачењу овлашћења појединих војника. Напротив, сами мађарски извори откривају много дубљу и мрачнију позадину догађаја. Иза службене реторике о „чишћењу терена“, „сузбијању побуне“ и „безбедносној операцији“ постепено се појављује слика систематског насиља које је далеко превазишло сваки стварни војни повод.

Посебно је упадљиво што се већ у пролеће 1942. године унутар мађарског државног апарата појављују извештаји који сведоче о размерама злочина. Док су званични документи жртве често водили као „нестала лица“, а не као убијене, стварност је повремено избијала на површину дословно и симболички. Тако новосадска полиција 11. маја 1942. извештава да се у плавном подручју Дунава, код новосадске кланице, након опадања водостаја појавило „око 30 до 40 лешева у поодмаклом стању распадања“, за које се претпоставља да потичу из јануарских догађаја. Уместо захтева за детаљну истрагу, уследило је упутство Министарства правде да се лешеви, након кратког прегледа и без обдукције, што пре сахране. Такав поступак сведочи да је примарни интерес власти био уклањање трагова и затварање питања, а не утврђивање пуне истине о злочину.

Пљачкање жртава током РАЦИЈЕ је било масовно. Жртвама су одсецани прсти, уши и други делови тела ради брже пљачке…

Милетићева улица, РАЦИЈА 1942. pic.twitter.com/IvXoyodwFY

— Новосадска РАЦИЈА (@NRacija1941) June 11, 2026

Суровост Рације огледа се и у бројним извештајима о пљачки која је пратила ликвидације. У једном детективском извештају описује се претрес куће трговца Кохн Ђуле Јожефа у Новом Саду. Након претреса пронађен је велики новчани износ који је однет, док су сам Кохн, његова супруга и ташта одведени и никада се нису вратили. Потом су припадници власти и цивили почели да односе намештај, одећу и друге вредности из њиховог дома. Извештај чак бележи како су војници пронашли толико новца да „нису могли да се начуде“, након чега су га поделили међу собом. Овакви случајеви показују да пљачка није била споредна појава настала у хаосу акције, већ појава која се јавља у бројним документима и сведочењима.

Још потреснији су извештаји који говоре о односу према самим жртвама. У једном документу упућеном министру унутрашњих послова наводи се да су кружиле информације како су поједини војници одсецали прсте и уши убијених како би лакше присвојили њихов накит. У истом извештају помиње се да су новац и вредности проналажени на лешевима присвајани, као и да су неки људи наводно убијани зато што се знало да код себе имају веће суме новца. Без обзира на то што је реч о извештају који бележи информације у оптицају и захтева даљу проверу, његов значај лежи у чињеници да су такве оптужбе доспеле до самог врха државне администрације. То показује колико су дубоко биле укорењене сумње да су злочин и пљачка били нераздвојно повезани.

Посебно је значајно што су последице Рације врло брзо постале политички проблем за саму Хортијеву Мађарску. Извештај Шомбор-Швајницера упозорава да је расположење српског становништва „апатично“, да је поверење у власти уништено и да у појединим срезовима „једва да има човека међу Србима који би се могао ставити у службу мађарских интереса“. Истовремено, власт покушава да отвори православне храмове, шаље делегације међу Србе, обећава равноправност и ревидира поједине мере интернације. Све ове активности сведоче да је државни врх већ током 1942. године био свестан да је Рација произвела дубоку кризу легитимитета окупационог режима. Другим речима, највећи политички проблем мађарских власти након јануара 1942. више нису били Срби, него последице сопствених поступака.

Најважнији закључак који произлази из ове документације јесте да сама мађарска архивска грађа руши касније покушаје да се одговорност за Рацију пребаци искључиво на Њилаше или на немачки утицај. Сви кључни документи настају током 1942. године, у време када су Бачком управљале регуларне институције Хортијеве Мађарске: војска, жандармерија, полиција, жупанијска управа, министарства и влада. Управо ти документи говоре о масовним ликвидацијама, пљачки, прикривању трагова, корупцији и политичким последицама злочина. Због тога се Рација не може свести на „ексцес“ нити на дело неколицине неодговорних појединаца. Она се показује као производ једног окупационог система који је, суочен са минималним безбедносним изазовом у Шајкашкој, одговорио насиљем несразмерних размера. Управо та несразмера између повода и последица открива најмрачнију страну Рације: њена суштина није била само у ликвидацији стварних или наводних противника власти, већ у стварању атмосфере страха и колективног кажњавања читавог становништва. Зато је Рација остала не само један од најтежих злочина почињених над Србима у Другом светском рату, већ и трајно сведочанство моралног и политичког слома окупационог режима који ју је спровео.