„Летећи суд“ Ференца Сомбатхељија: инструмент репресије у окупираној Бачкој

„Летећи суд“ Ференца Сомбатхељија: инструмент репресије у окупираној Бачкој

Деловање такозваног „летећег суда“ Врховне команде оружаних снага, који је по налогу начелника Генералштаба Ференца Сомбатхељија успостављен у јесен 1941. године, представљало је један од најзначајнијих инструмената институционализоване репресије на територији окупиране Бачке. Судски поступци вођени су у знаку ванредног законодавства и политике застрашивања, при чему је тежиште оптужби било стављено на наводно неверство држави, припрему насилног преврата и повезаност са комунистичким покретом. Висок број изречених смртних казни, њихово јавно извршавање и обавеза осуђеника да присуствују погубљењима својих сабораца сведоче да примарни циљ ових процеса није био утврђивање индивидуалне кривице, већ демонстрација силе и дисциплиновање становништва путем страха. Истовремено, сама образложења пресуда показују да су власти политичку припадност и идеолошку опредељеност често третирале као тежи преступ од конкретних диверзантских акција, док је Сомбатхељијево лично право помиловања, које је примењивано селективно и без јасних правних критеријума, додатно наглашавало политичку природу читавог система. У том смислу, рад ВКФ судова открива начин на који је мађарска окупациона управа настојала да правосудне механизме претвори у средство борбе против сваког облика стварног или потенцијалног отпора државном поретку успостављеном након анексије јужних крајева.

„В K Ф – о в преки суд који ј е организовао Сомбатхељи, који ј е постао познат као „летећи суд“, своју делатност ј е започео 13. октобра у Н о в о м Саду, а последњу пресуду ј е , такође, донео у Н о в о м Саду 2 1 . новембра. Према сумарном извештају војног судије, капетана Вилмоша Доминика који ј е 1. децембра 1941.године упућен Сомбатхељију, преки суд В K Ф ј е у 15 судских процеса због неверства држави прогласио к р и в и м 116 особа, од којих су 93 особе о с у ђ е н е на смрт вешањем, а над 64 ј е извршена пресуда, што значи даје Сомбатхељи помиловао двадесет деветорицу осуђених. А к о томе додамо и смртне пресуде сегединског преког суда, онда ј е 99 чланова комунистичког покрета Југославије о с у ђ е н о на смрт, а погубљење 71 члан. Пресуда ј е увек садржавала и редослед погубљења, која су преостали осуђени морали посматрати. Суд ј е дело саботаже могао доказати само за несразмерно мали број оптужених. На основу до данас сачуваних пресуда сва образложења за изречене смртне пресуде односила су се на удруживање са намером насилног преврата у држави и друштвеног поретка, ишчекивање совјетских падобранаца, подстицање на саботаже итд., али се као отежавајућа околност узимало и учешће у партизанским акцијама против немачких јединица које су извођене ван ј у ж н и х граница. Kод последње пресуде, када ј е петнаесторици од 26 оптужених изречена смртна казна, (прошек нешто мањи од ранијег), суд ј е ову своју благу одлуку образложио чињеницом даје в е ћ дао „пример за застра шивање“ и да ј е у том тренутку било „битно не узбуркавати национална осећања, чињеницом да се и за мање преступе изричу казне са неповратним исходом“. Према Доминику, до 1. децембра су пред суд В K Ф изведена 342 оптужена. Више стотина ухапшених ј е у затворима чекало пресуду. Са ухапшеним у Помурју и Барањи било их ј е око 600. Лакши случајеви (који се нису односили на оданост) стизали су пред суд В K Ф у Сегедину и л и пред посебно веће петорице у Печују. Посебни суд В K Ф је, у суштини, радио до распада мађарске управе у Делвидеку, м о ж д а не са толиком ревношћу.
Савет министара се 3. новембра упознао са делатношћу В K Ф судова. Донета је одлука даје суд ј е обавезан да за сваку пресуду поднесе молбу за помиловање, али то, као што се м о ж е прочитати, „није могло утицати на извршење смртних пресуда, које нису подлегале процесу помиловања“. Наведена одлука сведочи о томе да се преки суд В K Ф – а није увек придржавао сопствених правила. М о ж е м о закључити даје Сомбатхељи, због веома кратког периода између доношења и спровођења пресуде, своје право помиловања реализовао телефоном, евентуално телеграфски.
Случај покрајинског секретара KПЈ Светозара Марковића стигао је пред преки суд ВKФ-а након нешто више од годину дана. Поред тога, Лео Деак, главни жупан, и Милан Л . Поповић су, из политичких разлога, затражили његово помиловање, али Сомбатхељи није искористио своје п р а в о.“

Извор: adattar.vmmi.org