Природа рада установе контрашпијунаже и V/I жандармеријског иследног подотсека у Новом Саду
Рад обеју установа у основи је био рад иследних власти.
Пословање установе контрашпијунаже у првим данима окупације, и то непосредно после окончања војничког запоседања ових крајева, није се држало неких нарочитих форми приликом инквизиторског саслушавања ухапшених жртава.
Но поред чисто иследничког делокруга рада, видимо да је установа контрашпијунаже у данима непосредно по извршеној окупацији виндицирала себи судску надлежност, која, међутим, није имала никакове сличности са редовном формом суђења. Шта више, та се надлежност могла идентификовати са најобичнијим убијањем затвореника којему није претходио никакав поступак, који би пружао гаранцију да се ово убијање неће свести на најобичнију произвољност органа контрашпијунаже. И баш због отсуства судске форме, потпуно је било остављено на вољу органа контрашпијунаже како ће у сваком конкретном случају свој судски делокруг рада извршавати. За ово је најбољи доказ убиство 55 недужних лица у Новом Саду, у раздобљу од 22—30 априла 1941 године, које су органи изасланства контрашпијунаже у Новом Саду извршили у делокругу своје „судске” власти. Вршење судске власти у конкретном случају је било у самој ствари без икаквих судских формалности.
Међутим после 1 јула 1941 године, ситуација се мења. У то време долази до образовања V/I жанд. иследног подотсека у Новом Саду, који постепено изасланства контрашпијунаже укључује у себе, тако да на крају према спољашности у акцији осећа дејство самог иследног подотсека. Баш услед овога видимо, да је од тада рад обеју установа т. ј. V/I жандармеријског иследног подотсека у сарадњи са изасланствима контрашпијунаже, која је у прво време била видљива и за спољни свет, да на крају за исти потпуно ишчезне али тако да и даље остане тајни сарадник иследног подотсека, — свагда имамо само делокруг иследне власти. Никада од тога доба те власти односно на концу V/I жандармеријски иследни подотсек није себи присвајао судску власт, већ је иста била придржана посебним судовима, о чему ће се доцније говорити.
Као иследне власти обе су установе настојале да о иследном поступку остане и писменог трага и на тај начин олакша и припреми будући поступак пред војним судовима. Зато је приликом сваког појединачног саслушавања било записнички утврђено све оно што је поједина жртва пред иследницима изјавила. Није потребно истицати да се под „саслушањем” има подразумевати читав поступак тортуре са свим појединим питањима, која су иследници постављали.
Међутим, ова записничка утврђења тога саслушања била су далеко од тога да би претстављала праву материјалну истину. Инквизиторски систем саслушавања често пута је душевно и физички слабе жртве присилио да потврде одговоре на сва питања само да би се једном ослободиле нечувених патњи, којима су биле изложене. Давање пак потврдних одговора увек се односило на питање акције субверзивних елемената. Међутим, многе жртве нису тако олако давале потврдне одговоре на постављена питања, услед чега су инквизитори прибегавали још жешћим мучењима, не би ли на тај начин од жртве изнудили признање, које редовно није имало никакве везе са стварношћу.
А оне жртве, које су упорно, на постављена питања, одговарале негативно или пак уопште ускраћивале одговоре да на концу ускрате и сам потпис записника, ризиковале су да буду потпуно премлаћене а у току иследног поступка шта више и убијене.
Када би жртве потписале записник, иследна би власт са њима различито поступала, већ према томе каква је кривица била.
Уколико је иследна власт установила да не постоји никакова кривица жртва би се одмах пуштала кући.
Уколико би постојала кривица али мањег обима, наиме која је за собом према искуству иследних власти повлачила незнатну казну лишења слободе, тада би жртве биле такође пуштене својим кућама, али су после тога биле позване пред суд, који им је за та дела судио и осудио их. О томе ће у поглављу о судовима бити више говора.
Уколико су пак биле у питању теже кривице тада би жртве биле непосредно изручене са читавим материјалом т. зв. летећим преком војним судовима, који су одмах на лицу места судили, или би пак биле одведене у т. зв. сегедински војни затвор по имену „Чилаг бертен”, где су чамеле све дотле догод им није редовни војни суд у Сегедину судио.
Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини
Природа рада установе контрашпијунаже и V/I жандармеријског иследног подотсека у Новом Саду
Рад обеју установа у основи је био рад иследних власти.
