Када су утихнула звона: Од забране кретања до забране постојања, јануар 1942.

Када су утихнула звона: Од забране кретања до забране постојања, јануар 1942.

Сачувана документа окупационе управе, иако представљају тек мањи део првобитне службене грађе, омогућавају да се рација у Шајкашкој сагледа као поступно организован систем репресије, а не као краткотрајна војнополицијска акција изазвана безбедносним приликама. Наредбе о ограничењу кретања, пописивању и интернирању Срба, одузимању оружја, наоружавању поверљивих грађанских лица и кажњавању читавих породица показују како је становништво најпре стављено изван редовне правне заштите, а потом изложено самовољи војних, жандармеријских и локалних органа. Посебан значај има забрана звоњења и богослужења током Бадњег дана и Божића, јер указује да репресија није била усмерена само на физичко уклањање српског становништва, већ и на потискивање његовог верског, културног и националног присуства. Подударност службених аката са исказима преживелих сведока потврђује да је уништавање људи било повезано са ширим настојањем окупаторске власти да Шајкашку лиши њеног историјски обликованог српског карактера.

Одговорност и ратни злочини

„Рација није почела само овим војним и полицијским припремама за њено извођење и касније правдање. Да би се она систематски могла да отпочне и развија, било је потребно у сваком месту, у коме се спроводила, извршити извесне предрадње. Зато су образовани специјални одбори од мештана — фашистичких настројених Мађара и Немаца, који су састављали спискове оних лица, које рација треба да обухвати, а касније и активно помагали спровођење рације. Како је рација у појединим местима припремана и спровођена биће описано касније. Но, потребно је изнети оне документе, до којих је истрага могла доћи, јер је окупатору успело да већину докумената уништи и на тај начин покуша да утре траг овим страшним злочинима. Успело му је, да уништи животе скоро свих жртава рације, да склони највећи део докумената, али је ипак остало у животу неколико десетина непосредних и веродостојних сведока, као и мали део докумената. Овај доказни материјал утврђује и расветљава припреме, ток и смер рације. У општини Ђурђево нађен је један део оригиналних докумената који потичу од среског начелника жабаљског. Из њих је видљив ток догађаја, мере које су предузимане, као и учествовање војних и жандармеријских снага окупатора, те суделовање једног дела месног мађарског и немачког становништва. Ови нађени документи у целости поткрепљују исказе преживелих сведока рације. 4 јануара 1942 године у 20 часова увече наређује срески начелник телефонским путем да се добошем објави да од 21 часа увече нико не сме да се задржава на путовима, јер ко се на путу нађе може бити од патроле убијен. 5 јануара 1942 године наређује срески начелник затварање свих јавних локала у вези са „изгредима националистичко-комунистичким у риту чурушко-жабаљско-госпођиначко-ђурђевачком“, као и забрану кретања ноћу, под претњом стрељања на лицу места и забрану напуштања хатара општине за Србе без нарочите дозволе. Истог дана наређује срески начелник попис свих становника на ритским земљама, с тим да припаднике српске народности ставља под поступак за интернацију. 6 јануара 1942 године наређује срески начелник одузимање оружја од Срба, којима је он дао одобрење за ношење оружја, а и одузимање оружја од оних који то одобрење не би имали. 6 јануара 1942 године општина Ђурђево шаље месном православном и гркокатоличком парохиском звању акт следеће садржине: „Сходно телефонској наредби господина среског начелника звоњење и одржавање службе данас, сутра и у даље дане је забрањено. Они који се противе кажњавају се смрћу.“ Врло је карактеристично, да се забрана звоњења и богослужења издаје за 6, 7, 8 јануар и даље дане. 6 јануара је православно Бадње вече, а 7 јануара је први дан православног Божића. А када се ова забрана доведе у везу са већ цитираним изјавама да Срби неће славити Божић, да ће га славити у јендецима, онда се јасно види припремање овог страшног крвопролића од стране фашистичког окупатора баш за највећи празник, за Божић. 6 јануара 1942 године срески начелник шаље наредбу о забрани кретања на улицама, груписања, с тим да су органи јавне безбедности добили овлашћење, да употребом оружја растуре свако кретање и груписање. 11 јануара 1942 године срески начелник одобрава, на основу овлашћења м. кр. Хонведске брахијалне команде, наоружање поверљивих грађанских лица у својству грађанске страже која је дужна строго да се придржава упутстава м. кр. Брахијалне команде. Истог дана шаље срески начелник наредбу, на усмени налог м. кр. Хонведске брахијалне команде, да се има обзнанити пријављивање свих страних лица, која се задржавају у кућама, на салашима, или ма у којој згради, која је у њиховом власништву. Осим тога дужан је свако да пријави ако нешто сазна о оваквом случају. А ко не изврши пријаву таквих лица, или пропусти да учини пријаву ако зна да се такво лице код другог налази, биће заједно са породицом истребљен. 28 јануара 1942 године, срески начелник наређује, понова на основу усмене наредбе м. кр. Хонведске брахијалне команде, забрану задржавања у близини реке Тисе под претњом хапшења, односно убијања оних лица која би покушала да пређу Тису. Поред ових наређења издатих из сопствене иницијативе или позивом на наређење м. кр. Хонведске брахијалне команде, а која су се односила на „јавну безбедност“, издавана су наређења и друге врсте. Ова наређења доказују, да је рација за окупаторе била прилика да реше и нека питања, која до рације нису решили. Није сврха само убијање и тамањење српског живља, него треба уништити и последње остатке спољних ознака српског карактера Шајкашке. “

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини