Црни Божић у Мошорину 1942: Пре првог пуцња спискови су већ постојали

Црни Божић у Мошорину 1942: Пре првог пуцња спискови су већ постојали

МОШОРИН

Зао дух села био је свакако Конкољ Јожеф, окупаторски општински бележник који је у свом раду био потпомогнут од римокатоличког свештеника Кевеши Иштвана и наредника полиције Силаги Јожефа, као главних сарадника са низом других учесника на извођењу тог злочиначког дела.
Конкољ Јожеф 2 децембра 1941 године под бројем 18/1941 подноси извештај Среском начелнику у коме тужи Србе и Српкиње учитеље из Мошорина, тражећи да се сви смене са дужности. Исто тако у свом акту број 21/1941 године подноси извештај Среском начелнику тителском, Д-р Балинт Ференцу у коме износи да су стари прота Светозар Влашкалић и његова служавка Франциска Јаковец неповерљиви. Рација је почела баш одвођењем и убијањем проте Светозара Влашкалића и Франциске Јаковец.
20 децембра 1941 године под бројем 36/1941 подноси Конкољ Јожеф Среском начелнику Д-р Балинт Ференцу извештај „о испадима родољуба у хатару општине Мошорин“ и тражи да се заведу разне мере предострожности. На овај акт Срески начелник 24 децембра 1941 године под бројем 100/1941 наређује предузимање мера против комуниста и прети смртном казном онима, који би помагали комунисте.
Истога дана срески начелник актом број 99/1941 тражи хитан попис бивших активних југословенских официра и подофицира.

Из ових пронађених докумената јасно се види припрема и стварање атмосфере прогона против Срба. У самим тим наређењима и денунцијацијама још не долази до изражаја начин и обим прогона, али се већ осећа тај прогон у ваздуху, он се назире, јер од општинског бележника почиње лаган стварања убеђења о потреби предузимања извесних мера. Општински бележник подноси 20 децембра извештај и предлог. Срески начелник већ 24 децембра реагира и доноси својој вишој власти извештај са предлогом, након чега од највиших форума стиже одобрење за рацију и тај прогон добија конкретну форму.
Но, предузимају се и друге мере. Силаги Јожеф општински полицијски наредник пре 25 децембра 1941 године виђен је у Новом Саду у касарни 16 пограничног батаљона код поручника Шалајија. Врло је карактеристично, да је баш тај Шалаји командовао четом 16 пограничних ловаца која је вршила рацију у Мошорину. Када је Силаги посетио Шалајија, значи да је још далеко пре рације био упућен код поручника Шалајија одређеног команданта јединице која ће вршити рацију у Мошорину. А био је упућен од Мађарске војне команде или контрашпијунаже, које су имале врло активног учешћа у припремању и извођењу рације.

„Иза плаца“: заборављено стратиште Рације у Тителу

У исто доба у селу се чују гласови: „Срби ће имати црн и крвав Божић” итд.
23 децембра 1941 године, како је то исказао римокатолички свештеник Кевеши Иштван, дошли су му у посету наредник полиције Силаги Јожеф, бележник Конкољ Јожеф, четнички Влашин Јожеф и Палфи Ђерђ, те жандармеријски наредник-водник Буш Михаљ. Они су му показали акт пете Сегединске хонведске армијске команде, у коме се тражи хитан извештај, да ли у општини Мошорин има лица, која су противна мађарском државном поретку. Зар сама ова чињеница не доказује довољно, да је мађарска окупаторска војска, преко њене највише команде на окупираном подручју, још током месеца децембра 1941 године спремала рацију сасвим и независно од оног случајног сукоба који се одиграо 4 јануара 1942 године а за који није могла знати децембра месеца 1941 године. Зар и ово није доказ да је онај сукоб само узет као изговор за рацију, која је од раније припремана. Овај доказ само употпуњује све доказе у том правцу.
Коначан списак Срба које треба убити, опет према исказу Кевеши Иштвана састављен је између 27 и 31 децембра 1941 године од горе именованих лица, којима су се придружили још и Менеци Имре, окупаторски општински подбележник, и Керестури Јожеф, општински чиновник.
У међувремену је смењен окупаторски претседник општине Жамбори Антал, који овом злочиначком друштву није изгледао сигуран за извођење једног овако великог потхвата, па је на његово место именован Силаги Андраш, брат наредника полиције Силаги Јожефа.

Када је све ово извршено, почела је рација 6 јануара 1942 године хапшењем проте Светозара Влашкалића. Још исте вечери, међутим, скупило се ово крваво друштво у стану већ ухапшеног и на смрт осуђеног проте Влашкалића на вечеру и ту је последњи пут одржао договор о рацији.
У рацији је убијено 104 мушкарца, 47 жена и 29 деце испод 16 година. Међу одраслим оба пола убијени су 9 лица изнад 60 година живота, 9 лица изнад 70 година живота, а 2 лица изнад 80 година живота. Међу децом испод 16 година, убијено је осморо деце испод пет година живота, а седморо деце од пет до десет година живота.
По овоме се види да бестијални фашистички окупатор са подлим народним издајницима и слугама није много бирао жртве. Без обзира на године живота, без обзира на пол, они су нештедимице убијали свакога, који им је дошао до руку.
Сам ток рације био је у своме извођењу страшно и невероватно крволочан и животињски, тако да не изостаје иза рације спроведене у Чуругу и Жабљу.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини