Србобранска рација
Није се рација у Новом Саду ни довршила 23 јануара 1942 године, а већ је било од стране команданта друге оружане групе предузето све да се на исти начин спроведе и рација у Србобрану. Одређен је дан започињања „прочешљавања” Србобрана за 25 јануар 1942 године.
Главни носиоци те рације су били: војска, жандармерија, месна полиција и фашистички настројени Мађари мештани.
Сам почетак рације објављен је грађанству добошем већ ујутро 25 јануара 1942 године у 7 часова. Том приликом је нарочито подвучено, да се од грађана не сме кретати нико улицама, да све куће морају бити закључане и на прозорима морају бити постављени застори, тако да се не може гледати напоље.
Већ око 8 часова стигла је на србобранску железничку станицу једна композиција са мађарским хонведима и жандармеријом. Један део хонведа и жандармерије задржао се на станици док је други део отишао у село да заузме просторије Србобранске гимназије, у којима су се одиграли главни догађаји за време рације.
Онај део, који се задржао на станици, опколио ју је са свих страна те све цивилно становништво које се на станици налазило, сакупио на једно место и потом их спровео у село у просторије гимназије.
У просторијама гимназије заседао је т. зв. легитимациони одбор, који је себи ставио у дужност испитивање, која лица од предведених треба категорисати као сумњива те према томе и применити против њих мере.
У другим двема собама гимназије биле су уведене особе, за које је легитимациони одбор нашао било из којег разлога да се имају сматрати сумњивим.
У овом легитимационом одбору фунгирали су као чланови, претставници мађарских хонведа и то официри као и претставници жандармеријских иследних органа из установе V/I чендерњомозо алостал-а из Новог Сада, општински полицајци и Мађари мештани разних професија. Били су два официра и три агента који су иначе радили у испостави V/I чендерњомозо алостал-а „Хотел Мило” у Старом Бечеју.
Од мештана полицајаца и самих мештана чланова легитимационог одбора била су следећа лица: Крепс Иштван, стар око 40 година трговац коња, из Србобрана; Вереш Јожеф, поднаредник општинске полиције у Србобрану; Кираљ Иштван, по занимању продавац новина у Србобрану; Галик Ференц, бирташ из Србобрана; Кусли Деже, трговац из Србобрана; два сина Киш Антала, гостионичара из Србобрана; Зоки Ференц, по занимању гостионичар из Србобрана; Ромек Ђерђ, молер из Србобрана и Гири Јене, берберин из Србобрана.
Жандармеријске патроле предвођене општинским полицајцима и мештанима Мађарима, разишле су се по селу већ пре подне 25 јануара 1942 године и своју основну и једину дужност, претреса станова и хапшења сумњивих Срба, вршиле у току целог дана 25 јануара 1942 године да наставе 26 јануара и доврше 27 јануара 1942 године.
Жандармеријске патроле приликом вршења те дужности имале су код себе писмене забелешке о презименима Срба, чије су станове требали да претресају а евентуално и да их ухапсе. Међутим врло је редак случај био да би се жандармеријска патрола задовољила самим претресом стана. Правило је било, да је после свршетка претреса уследило хапшење и предвођење пред легитимациони одбор. Но и у оним ретким случајевима, када су жандарми, чланови патроле, били вољни да своју делатност ограниче само на претрес и да се после тога удаље, ову њихову намеру су осујетили баш они општински полицајци односно фашисти-Мађари, који су те патроле предводили.
Приликом оваког претреса као главни разлог наводило се скривање оружја. Каткада се и без овога навода улазило у поједине куће, тражећи изричито, да ли у тој кући станује особа, у погледу које су жандарми поседовали писмену забелешку која је значила налог за хапшење.
Већ приликом самог претреса станова од стране оних, који су предводили жандармеријску патролу, показивала се отворена намера за примењивање окрутности у поступању са недужним жртвама. Није ретко да су жртве већ приликом претреса стана, биле од стране предводилаца жандармеријске патроле па и од самих жандарма злостављане на тај начин што су биле гуране и ударане кундаком пушке.
Приликом претреса станова жандармеријске патроле у сарадњи са својим предводиоцима, вршиле су и нечувене пљачке. Ово су изводили или на тај начин што је пљачка извршена истодобно са претресом и хапшењем или пак тако што су се чланови патроле доцније вратили у стан, а који су претходно закључали, и тада сасвим слободно пљачкали оно што им се свидело. Одузимали су готов новац, драгоцене ствари од злата, украсе, брилијанте и т. д.
Све оне особе, а ово су претежно били Срби и мали број Јевреја, — које су на такав начин биле ухапшене, одмах су биле предведене пред легитимациони одбор у просторијама Гимназије.
Легитимисање се вршило на тај начин што је сваки од предведених био позиван, па је након тога један од поменуте двојице официра упитао остале чланове одбора и то општинске полицајце или мештане мађарске фашисте, какво је мишљење њихово о предведеној особи. Поменута лица, која су сви били мештани из Србобрана, давали су скоро у сваком случају неповољно мишљење о сваком предведеном Србину или Јеврејину. Као главни разлози су били: југословенски официр, добровољац, бивши општински чиновник, родољуб из „Народне одбране” итд.
Сви они, који су били неповољно оцењени одмах су били упућени у т. зв. „велику собу”, где су сви морали стајати непомично окренути зиду. У тој просторији су могли бити извргнути злостављању од стране присутних хонведа и мештана Мађара, који су хапсили Србе и Јевреје било у заједници са жандармеријском патролом било пак и лично. Овде су их ови ударали кундацима и шамарали.
Они против којих је пала највећа оптужба од стране чланова легитимационог одбора, ти су били подвргнути мучењу и злостављању. Поред кундачења према оваквим жртвама се примењивала и мера гажења и скакања на стомак или пак тако наглог удара после којег би жртва пала на земљу и онесвестила се. На овом потоњем се не би задржали. Тада би тек настало гажење и скакање по онесвеслој жртви. Неке су жртве услед тога и умрле.
Оне жртве, које су биле повољно оцењене од легитимационог одбора — првенствено од чланова мештана — биле су одмах пуштане кући.
Све су остале жртве биле задржане у просторијама Гимназије и ту држане под страховитим терором до 28 јануара 1942 године. За све време су морали или стајати или седети непомично, гледајући испред себе у зид; ако је ко тражио да изађе напоље тада је морао прескакати препреке од пушака а истодобно је био ударан од стране жандарма, који су чували затворенике; војници, који су чували задржане особе, стално су у њиховом присуству шкљоцали пушкама и пушкомитраљезима, говорећи како ће их све убити. На столу је био постављен митраљез, који је био уперен на све присутне ухапшене особе.
Међутим, ујутро 28 јануара 1942 године под јаком жандармеријском стражом сви су затвореници из Гимназије били спроведени до железничке станице а одатле возом у Бачку Тополу.
Са железничке станице у Бачкој Тополи сви затвореници су били пешке спроведени у Бачкотополски логор, где су остали три месеца.
Ево, ово су биле све фазе, кроз које је пролазила Србобранска рација. Истина она није била крволочна, као она што је била у Новом Саду, али обзиром на систем терора, мучења и злостављања не заостаје много иза новосадске рације.
Систем спровођења рације у Србобрану готово на длаку је исти као и у Новом Саду, зато је непотребно наводити све детаље.
Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини



