Демографска политика окупације: случај српских добровољаца у Бачкој

Демографска политика окупације: случај српских добровољаца у Бачкој

Мађарске окупационе власти су и после формалног ублажавања мера задржале суштинску поделу српског становништва на „пожељне“ и „непожељне“, при чему су добровољци, односно српски колонисти насељени после Првог светског рата, остали трајно обележени као страно и политички сумњиво тело.

Политика мађарских окупационих власти у Бачкој након априла 1941. године није се исцрпљивала искључиво у војној контроли простора и репресивним мерама против српског становништва, већ је обухватала и систематско правно-административно преобликовање друштвене структуре окупиране територије. Посебно место у тој политици заузимало је питање српских добровољаца и колониста насељених после Првог светског рата, које су мађарске власти доживљавале као симбол југословенског државног пројекта и препреку обнови „историјске Мађарске“ у Јужној земљи. Управо зато су мере интернације, ревизије статуса, ограничене слободе кретања и подстицања исељавања представљале више од обичних безбедносних поступака, оне су биле инструмент демографске и политичке реконфигурације Бачке.

Документи из 1942. године показују да је окупациона управа настојала да формално задржи привид законитости и индивидуалне процене „лојалности“, али је у стварности примењивала јасно диференциран однос према различитим категоријама српског становништва. Нарочито је карактеристичан положај добровољаца, који су и након делимичног ублажавања режима интернације наставили да буду третирани као страни и политички непоуздани елемент. Њихова судбина сведочи да је крајњи циљ окупационе политике био постепено потискивање и уклањање дела српског становништва чије је присуство било непосредно повезано са југословенском државном и националном политиком након 1918. године.

„

У пролеће 1942. године, по наредби министра унутрашњих послова, заиста је започета ревизија случајева интернираних Јужних Словена после окупације Јужне земље. Интернирци су подељени у две групе.

Прву групу чинили су становници Јужне земље и оптанти. Њима је било дозвољено да са породицама излазе на рад, а уколико током провере није било већих „сумњи“ против њих, пуштани су на слободу.

Другу, бројчано већу групу, чинили су добровољци (dobrovoljácok), који су и даље третирани као страни држављани. Чак и када су излазили на рад, морали су свакодневно да се враћају у интернационе логоре.

У августу је Керестеш-Фишер донео одлуку да добровољци који могу да издржавају своје породице — иако им одузета имовина није враћена — и који „не представљају опасност по јавни ред и безбедност“, могу бити пуштени на слободу уз обавезу редовног јављања властима.

Међутим, већ месец дана касније та одлука је повучена. Тако је добровољцима практично остао само један пут: ко је желео — и ако би био примљен — могао је да се исели у Хрватску или Србију.“

Извор: adattar.vmmi.org