Командни ланац злочина: како је припремљена Новосадска рација 1942.

Командни ланац злочина: како је припремљена Новосадска рација 1942.

Новосадска рација из јануара 1942. године не може се тумачити као спонтана реакција на изоловане безбедносне инциденте, нити као локална акција изазвана тренутним околностима на терену, већ искључиво као унапред припремљена, политички одобрена и строго координисана операција мађарских окупационих власти, са јасно успостављеним командним ланцем од државног и војног врха у Будимпешти до непосредних извршилаца у Бачкој. Формални повод за њено спровођење била је борба против наводних партизанских и „комунистичких“ група, посебно након сукоба у Жабљу и ширем простору Шајкашке. Међутим, чак су и касније војно-тужилачке истраге утврдиле да реална безбедносна претња није била таквих размера да би оправдала употребу масовне војне силе, ванредних мера и ликвидацију цивилног становништва. Из тога произлази да је „антипартизанска акција“ била само формално оправдање за операцију чији је стварни циљ био застрашивање, дисциплиновање и физичко уништавање српског и јеврејског становништва на окупираном простору.

Одлука о проширењу рације на Нови Сад донета је на највишем нивоу власти. На састанку одржаном 12. јануара 1942. године у Будимпешти, којем су присуствовали министар унутрашњих послова Ференц Керестеш-Фишер, министар одбране Карољ Барта и начелник Генералштаба Ференц Сомбатхељи, разматран је ток дотадашње акције у Шајкашкој и њено даље ширење. Управо је генерал Ференц Фекетехалми-Цајднер, командант јединствених оружаних снага у региону, известио присутне да су се наводни партизани повукли у Нови Сад, чиме је створен основ за доношење одлуке о проширењу рације и на градско становништво. Та чињеница је од пресудног значаја, јер показује да Нови Сад није био случајна етапа операције, већ унапред предвиђени простор репресије. Каснији покушаји да се одговорност пребаци на локалне цивилне власти, попут тврдњи да је рација спроведена на захтев градског руководства, представљали су накнадно политичко прикривање одговорности државног врха.

Саме припреме за акцију у Новом Саду сведоче о високом степену организације и о томе да је операција била планирана далеко пре њеног формалног почетка. Град је подељен на три сектора, одређено је више од 240 патрола за претрес и контролу становништва, а успостављен је читав механизам сабирних центара, спровођења ухапшених и такозваних „провера идентитета“. У пракси, тај систем није служио правној провери, већ селекцији људи за ликвидацију. Искључене су телефонске линије, укључујући и оне цивилних власти, поштански саобраћај стављен је под оружану контролу, забрањено је кретање, затворене су радње, школе, храмови, јавне установе и чак верски објекти, док је становништво доведено у стање потпуне изолације и страха. Посебно је значајно што је Фекетехалми-Цајднер изричито наредио да цивилне власти не смеју бити упознате са стварним током операције, чиме је рација свесно измештена изван сваког правног оквира и јавне контроле.

Такозване „провере идентитета“ и „прекосни судови“, односно преки судови, били су само формални параван за већ донету одлуку о ликвидацији. Људи су привођени на основу имена, вере, националне припадности или произвољне сумње, без стварне могућности одбране, без доказа и без законитог поступка. У огромном броју случајева исход је био унапред одређен — смрт. Жртве су одвођене на Дунав, Тису, на градско купалиште Штранд, у дворишта, касарне и друге импровизоване просторе за стрељање, где су убијане и бацане под лед или у реку. Посебну тежину овом злочину даје чињеница да су међу жртвама били старци, жене, деца и читаве породице, људи који нису имали никакве везе са било каквим оружаним отпором. Њихова једина „кривица“ била је припадност народу који је означен као непоуздан и непожељан.

Унутар таквог система, локални команданти попут Јожефа Грашија, Ласла Деака, Мартона Зелдија, Лајоша Гаала и других нису деловали као изоловани појединци, већ као извршиоци унапред дефинисане политике репресије. Наредбе о масовним стрељањима, о употреби митраљеза, о ликвидацијама без суђења, па чак и о суровој психолошкој демонстрацији силе, нису биле последица „хаоса на терену“, већ доследно спровођење прихваћеног модела поступања. Чак и када су стизала упозорења о масовним злочинима, када су градоначелник, жупан и други цивилни представници протестовали због убистава жена и деце, акција није прекинута. Напротив, настављена је све док њене размере нису постале толико очигледне да их више није било могуће сакрити ни од домаће јавности ни од међународног фактора.

Посебно мрачну димензију рацији даје чињеница да је масовно убијање било праћено систематском пљачком, изнудом и скрнављењем тела жртава. Одузимани су новац, накит, сатови, злато, кућне вредности, а постоје и сведочанства о сечењу прстију и ушију убијених како би се брже дошло до драгоцености. Пљачка није била споредна појава, већ саставни део атмосфере некажњивости коју је створила окупациона власт. Тако је државни терор био спојен са криминалним профитерством, а ликвидација цивила постала је истовремено и политичка и материјална корист за њене извршиоце.

Новосадска рација зато није само пример ратног злочина, већ пример државно организованог терора у коме је читав систем власти — од министарстава и Генералштаба, преко командног врха, до локалних патрола на улицама — учествовао у стварању механизма смрти. Одговорност за тај злочин не може се свести само на неколико непосредних егзекутора, јер је злочин био могућ управо зато што је био планиран, одобрен и институционално заштићен. Нови Сад у јануару 1942. године показује како држава, када право замени силом, а власт морал искључи из одлучивања, престаје да буде заштитник поретка и постаје организатор уништења. Управо зато се Рација мора памтити не само као трагедија жртава, већ и као историјска опомена да се системско зло најчешће не рађа у хаосу, већ у хладној дисциплини власти.

Ипак, послератни судски поступци у Мађарској нису у потпуности захватили стварну дубину одговорности за Новосадску рацију, нити су до краја разоткрили читав командни механизам који је омогућио злочин. Уместо да се утврди системска одговорност државног и војног врха, судски процес је у великој мери усмерен ка релативизацији догађаја, сводећи масовно и унапред припремљено уништавање цивилног становништва на „прекорачења овлашћења“, „појединачне ексцесе“ и изоловане инциденте на терену. На тај начин избегнуто је суштинско питање — ко је политички одлучио да се механизам колективне одмазде покрене и ко је институционално омогућио његово спровођење.

Оптужнице су, пре свега, усмерене против неколицине најистакнутијих извршилаца, попут Ференца Фекетехалми-Цајднера, Јожефа Грашија, Мартона Зелдија и других непосредно компромитованих команданата, док је шири круг политичке и војне одговорности остао делимично заштићен. Посебно је значајно што је већина главних оптужених, пре окончања поступка, побегла у Немачку и ставила се у службу нацистичког режима, чиме је сам процес додатно ослабљен и делимично обесмишљен. Њихово бекство није било само чин личног спасавања, већ и показатељ колико је дубока била повезаност између мађарског окупационог апарата и ширег немачког ратног механизма.

Таквим приступом створен је наратив у којем злочин није представљен као последица државне политике, већ као последица „необузданости“ појединих официра. То је омогућило да институције које су рацију планирале, одобриле и логистички подржале остану у сенци, а одговорност буде персонализована и сужена на неколико већ политички потрошених фигура. На тај начин суд није постао место потпуне историјске истине, већ простор ограничене правне контроле у којем је систем покушао да заштити самога себе.

Управо зато је разумевање Новосадске рације немогуће без увида у ту накнадну релативизацију. Злочин није почео на обали Дунава, нити се завршио у судници — он је настављен и кроз покушај да се историјска истина умањи, а одговорност раздроби. Свођење геноцидне намере на „инциденте“ представља други облик насиља над жртвама, јер уместо признања системског злочина нуди административно умањење трагедије. Зато је историјска наука дужна да тамо где је суд застао, настави — и именује не само извршиоце, већ и читав поредак који је злочин произвео.