Планирана размена становништва: Мађари из Србије за Србе из логора – немачка власт зауставила договор

Планирана размена становништва: Мађари из Србије за Србе из логора – немачка власт зауставила договор

Стојајева влада је на седници Министарског савета од 17. августа 1944. разматрала немачки захтев. По мишљењу министра спољних послова, Немци би требало да позову хрватско Министарство спољних послова да се са тим захтевом обрати мађарској влади. Али чак и у том случају, излагао је он, мађарска влада може преузети само ону улогу која служи одбрани граница земље, „али већ не може преузети да у једној таквој акцији учествујемо све до далматинске морске обале“. Министар одбране је нагласио да би линија одређена у споразуму могла да се простире највише до 10 км од границе. Скренуо је пажњу и на то да су недавно три дивизије повучене са јужне границе, те да је она у том тренутку могла бити обезбеђена само мањим јединицама. Према мишљењу министра финансија Лајоша Ремењија-Шнелера, влада у том случају може мирно да аргументује хрватском осетљивошћу, говорећи да треба избећи да се у хрватској јавности створи утисак да Мађарска преласком граница заправо тежи обнови царства Светог Иштвана. Министарски савет је на крају усвојио следећу одлуку: против хрватских „банди“ спреман је да да трупе искључиво на захтев хрватске владе, а борбе прихвата у дубини од 10 км од мађарско-хрватске границе. На већу дубину мађарске оружане снаге ће продрети само у случају „ако у том погледу између заинтересованих мађарске и хрватске владе буде постигнут нови споразум“.

Павелић није био одушевљен присуством мађарских трупа у Хрватској. Бојaо се онога на шта је указао и Ремењи-Шнелер, да ће Мађари прелазак границе тумачити на својствен начин и да ће га искористити за задовољење одређених територијалних захтева. У Хрватској се, наиме, тврдокорно одржавало уверење да Мађарска полаже право и на околину Осијека. Павелић би радије, уместо општег споразума, видео такве договоре које би две владе склапале од случаја до случаја. Можда му се привиђала и она ранија немачка комбинација која није одбацивала ни мисао о хрватској аутономији оствареној под мађарским окриљем. А то би, како је у више наврата излагао Ћану, значило да он не би могао да остане на власти ни 24 часа.

Мађарска влада је, дакле, као што смо видели, под одређеним условима пристала на заједничко дејствовање против партизана. Ни хрватска влада није одлучно избегла немачки предлог, иако је имала озбиљне бојазни у погледу присуства мађарских трупа у Хрватској. Међутим, свака могућност извођења заједничке акције била је однета развојем догађаја.

Повратак Мађара који су остали у Србији после капитулације Југославије вршен је издавањем потврда за повратак. Јевреји који су себе сматрали мађарског матерњег језика нису могли да добију такву потврду. Прва група београдских Мађара стигла је 13. јуна 1941. у Нови Сад бродом под именом Свети Ласло, 503 породице, 880 лица. Током повратка у више група, према званичним подацима, у Мађарску се на крају вратило 2500 лица, углавном мађарских радника запослених у југословенским фабрикама, односно мађарских студената који су студирали на Београдском универзитету. О броју оних који су после бомбардовања Београда спонтано избегли у Мађарску немамо податке. Знамо да град није могао да прими 32 занатлијске породице које су 20. јуна упућене у Сегедин, па су одатле усмерене у Лученац. На седници Министарског савета од 22. децембра 1941. покренуто је и питање исељавања 6 хиљада расутих Мађара из Србије на основу узајамности — у замену за шта би немачке власти преузеле 6 хиљада Срба из интернационих логора. 193 Преговори вођени о томе, међутим, завршили су се без резултата.

Извор: adattar.vmmi.org

Превод са мађарског редакција портала novosadskaracija.com