Пљачка после злочина: судбина имовине мошоринских жртава

Пљачка после злочина: судбина имовине мошоринских жртава

Пљачка имовине током Рације у Мошорину представљала је саставни део ширег система репресије над српским становништвом, а не тек споредну последицу масовних хапшења и убистава. Према сведочанствима прикупљеним након рата, присвајање покретне и непокретне имовине одвијало се непосредно након уклањања њених власника и обухватало је различите актере — од појединаца и локалних породица до припадника војних и окупационих структура. Посебан значај ових сведочења лежи у указивању на организовану прерасподелу опљачканих предмета и напуштених кућа, чиме је физичка репресија била праћена и економским развлашћивањем жртава, односно преносом њихове имовине у руке дела локалног становништва и представника окупационог система.

За фашисте природан додатак масовном убијању је и пљачкање имовине оних који су потучени. У пљачкању имовине у Мошорину суделовао је велик део месног мађарског становништва. Пљачкали су појединци, пљачкале су читаве породице, пљачкали су војници и власти. Пљачкао је и римокатолички свештеник Кевеш Иштван, један од главних учесника у „Рацији”, који већ сутрадан по хапшењу Сузић Јована и његове жене, одлази у кућу овога и односи поред осталог и божићну печеницу. Власти су делиле са убијених скинуте и опљачкане предмете и додељивале мештанима Мађарима упражњене куће.

Све те пљачке и начин на који су вршене потпуно су доказане исказима сведока: Петаков Живана, Палинкаш Викторије, Ранђел Стевана, Јеловац Милоша, Миланов Јефте, Балаж Јожефа, Тубић Милоша и уд. Топар Катице.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини