Просторије државног тужилаштва и затвор у згради окружног суда у Н. Саду: Злостављање, мучење и пребијање

Просторије државног тужилаштва и затвор у згради окружног суда у Н. Саду: Злостављање, мучење и пребијање

По заузимању просторија у згради Окружног суда у Новом Саду започела је контрашпијунажа са акцијом масовног хапшења Срба.

У први мах и то за време другог и трећег дана војничке реторзије од стране мађарске војске, т. ј. 14 и 15 априла 1941 године, многи су Срби из разних делова града били довођени у кафану „Слобода”. Ту су остајали до идућег дана па или пуштени кући или пак одвођени у затвор Окружног суда. По четворо затварани су у једну ћелију, да идућег дана т. ј. 16 априла 1941 године изиђу на саслушање пред органе контрашпијунаже. За време саслушавања били су присутни мештани Мађари придодани на рад поменутој установи. У сваком оваковом случају хапшеници су били оптуживани да су родољуби, да су скривали оружје и да су пуцали на мађарску војску. Све ове оптужбе биле су без икакве стварне подлоге. Многи су за време саслушавања били шамарани и ударани песницама у ребра, када нису ништа одговарали, јер нису разумели постављена им питања на мађарском језику, или ако су порицали оно за што су оптуживани.

У шамарању и тучи нарочито су се истакли поједини мештани Мађари у служби контрашпијунаже, као Ковач Андраш, гостионичар из Новог Сада. Он је највише лично вршио хапшења и одвођења у суд.

Неки затвореници остајући у ћелији за све време лишења слободе нису били изведени на саслушање. Догађало се да су непознати Мађари — цивили — свакако органи контрашпијунаже, преко ноћи улазили код ових у ћелије, па су хапшенике „рукама и тврдим предметима бездушно пребијали и злостављали”. Затвор је трајао од 2—21 дан.

Они пак који су одвођени на саслушање редовно су пролазили кроз фазу мучења, злостављања и пребијања. Средства за ове врсте мучења су била следећа: тешка шака и песница корпулентног мучитеља витез Дежакнаи (Дрекслер) Мартона, од којег је многима остао видан траг на лицу; лице је било црвено а по каткада и поднадуло; многи су се услед удараца заносили једва стојећи на ногама.

Стаховитим ударцем песнице једном хапшенику је избио неколико зуба. Затим је песницама ударао хапшеника где год је стигао, газио га и присиљавао да легне на под. Као круна свега био је „пендрек“, којим је ударао где је стигао. Услед туче пендреком често пута је сво лице било поднадуло, а по телу су се на све стране распростирале маснице и модрице.

Услед оваквог мучења и злостављања жртве су каткада биле сасвим пострале и изнемогле. У једном случају ово мучење трајало је око 3 часа.

Узимање талаца

Контрашпијунажа се, изгледа, највише окомила на истакнуте јавне раднике и према њима је примењивала изузетне мере. Тако су познатог јавног радника Др. Игњата Павласа, адвоката из Новог Сада, везаног ланцима довели у зграду Окружног суда и ту га подвргли злостављању. Пуштен је доцније на слободу, али је изгубио живот у крволочној рацији, месеца јануара 1942 године.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини