„Српско питање“ после Рације: покушаји окупационих мађарских власти да контролишу сећање на Рацију

„Српско питање“ после Рације: покушаји окупационих мађарских власти да контролишу сећање на Рацију

Јануарска Рација у Бачкој и Новом Саду представљала је један од најтежих злочина почињених на простору окупиране Југославије током Другог светског рата, не само по броју жртава, већ и по карактеру систематског насиља које је спроводила мађарска окупациона власт. Масовна убиства цивила, ликвидације без судског поступка, бацање тела под лед Дунава, као и репресија усмерена пре свега према Србима и Јеврејима, створили су дубоку трауму која је далеко превазилазила оквире једне „војно-полицијске акције“. Управо због размера злочина, већ током 1942. године постало је јасно да мађарске власти више не могу једноставно да игноришу последице онога што се догодило. Питање Рације постепено је прерастало из локалног безбедносног проблема у озбиљан политички, дипломатски и морални терет за режим Миклоша Калаја.

У таквим околностима, мађарска влада нашла се пред двоструким изазовом. Са једне стране, било је неопходно обновити нарушени поредак и покушати смиривање односа са српским становништвом у Јужној земљи, чије је поверење после масакра било готово неповратно разрушено. Са друге стране, власт је настојала да контролише интерпретацију самог злочина, настојећи да Рацију представи као последицу борбе против „безбедносне претње“, а не као организовани акт масовног терора и етнички мотивисаног насиља. Управо зато су каснији покушаји мађарских политичких и управних структура да говоре о „разумној националној политици“, „помирењу“ и „грађанској лојалности“ у себи носили и снажан елемент политичке одбране режима. Што су размере злочина постајале видљивије домаћој и међународној јавности, то је за окупационе власти било теже да Рацију тумаче другачије него као тежак злочин са елементима геноцидне политике према српском и јеврејском становништву.

„Пал Бала, водећи службеник мањинског одељења Председништва владе, на летњем универзитету у Дебрецину изложио је основне смернице националне политике Калајеве владе према Јужној земљи. Он је том приликом изјавио да је међу Србима „страна власт оставила штетне последице“, али да се разумном националном политиком, обезбеђивањем могућности економског напретка и добром управом Срби могу постепено приближити мађарској државној идеји. Према његовим речима, влада ово „осетљиво и тешко питање“ разматра sine ira et studio — без мржње и пристрасности — у духу разумевања, стрпљења и поштовања права, и на исти начин жели да га спроводи у пракси. Знатно оштријим тоном намере владе саопштио је новосадским Србима велики жупан града Петер Фернбах. „Поводом српског питања изјављујем“, рекао је, „да ни влада, ни ја лично, нити мађарски народ, ни сада ни у прошлости, нисмо били непријатељи српског народа.“ Међутим, додао је да влада од Срба, као и од свих осталих грађана, очекује потпуну грађанску лојалност, јер „ко на то заборави, без обзира на то на ком се језику Богу моли, против њега ћемо најнемилосрдније употребити сва средства државне власти“. Политика „малих гестова“, међутим, показала се недовољном за стабилизацију прилика у Јужној земљи, а тога је, по свему судећи, био свестан и сам Калај. Под све снажнијим унутрашњим и спољним притиском, мађарска влада је пре или касније морала да се суочи са чињеницама јануарске Рације. Питање више није било да ли ће се о злочинима говорити, већ на који начин ће власт покушати да објасни, ублажи или политички контролише последице онога што се догодило у Бачкој и Новом Саду.“

Извор: adattar.vmmi.org