СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНИКÂ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ПОГРОМУ У БАЧКОЈ

СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНИКÂ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ПОГРОМУ У БАЧКОЈ

Петар Ђурђев о страдању свештеника СПЦ током погрома у Бачкој

 

 

 

Колико свештеника је страдало током Погрома 1942. године?

 

Пре него што почнемо да утврђујемо жртве, морамо утврдити пређашње стање, морамо установити кога смо то имали и кога смо то изгубили, како бисмо схватили колико је то био огроман губитак и за нашу Цркву и за наш народ. Изгубити на једном изразито малом простору за само три недеље петнаест свештеника – није мало. Да подсетим, Рација се одвијала на простору од Старог Бечеја на северу, до Титела на истоку и до Новог Сада на југу. То је заиста један мали део Бачке. Видимо да су се свештеници нашли на прочељу страдања у јануару 1942. године, исто као што је било и на почетку Априлског рата. Морамо објаснити да ова страдања нису изузетак током тог страшног окупационог режима који је формирала Хортијева држава. Непосредно пред почетак Другог светског рата у мађарској јавности је покренута кампања свеопште мржње према Србима, где су Срби прозвани неким „дивљим четницимаˮ, који ништа друго не раде већ само смишљају како ће „прогонити мађарску мањинуˮ. Некада није добро правити паралеле, али овде свакако јесте више него добродошло подсетити кроз шта смо прошли деведесетих година прошлога века када су Срби демонизовани у западним медијима. Слична је било у Мађарској 1941. године.

Један од важних елемената спровођења овог масовног злочина против цивилног становништва било je управо убиство свештеникâ. Сматрало се да управо они буне народ, да су они стуб који одржава понос и пркос који је некад постојао код шајкашког народа. Ја то могу отворено да кажем, без икаквог прикривања, с обзиром на то да моја породица, и по очевој и по мајчиној линији, живи на простору Шајкашке. Колико памте црквене књиге, од тог удара се ми више никад нисмо опоравили. Тешко је замислити Шајкаше пре Другог светског рата. То су били стари Крајишници, један изразито храбар и пркосан народ. Међутим, кроз пример ове страшне, можемо рећи расне селекције, биолошки удар који смо примили и, наравно, после увођења комунизма, ушли смо у мрак из кога ћемо се пробудити и подићи само ако се будемо сетили ових људи који су пострадали и, наравно, ако смо уз нашу свету Цркву и православну веру.

Када су ушле мађарске трупе, већ у априлу 1941. године десила су се прва убиства. Добро је позната мученичка смрт сомборског проте хаџи Димитрија Бокшана у Сомбору. Као што знамо, убијен је тако што је бачен са звоника. Његово тело је данима лежало у црквеној порти, нико није смео да му приђе. То најбоље говори да мађарска окупациона сила није дошла да уведе ред, како је желела себе да представи, већ је дошла са мачем освете, иако за то апсолутно није имала никаквог разлога. Као главну групу коју треба да елиминише ради успостављања своје власти видела је управо свештенство Православне Цркве.

Убијен је и свештеник Милош Апић, парох у Сантову. Као што знамо, он је био пореклом из места Помаз, које се налази близу Сентандреје. И дан-данас у Помазу живи значајна српска мањина. Убијен је и свештеник Милутин Петровић, парох у Белом Манастиру, што најбоље говори да су већ у априлу 1941. године извршавана убиства свештеникâ Православне Цркве. Притом треба напоменути да српска војска, када је 1918. године прешла Саву и Дунав, није убила ниједног римокатоличког нити протестантског свештеника. Била је то свесна, смишљена брутална политика окупационе мађарске државе, која је желела да кроз овакав облик терора превасходно наметне своју политичку и економску доминацију. Например, убрзо по уласку мађарских трупа, манастир Ковиљ и манастир Бођани опљачкани су до јастукâ и јорганâ. Значи, то је била једна систематска пљачка коју је изводила мађарска држава. Уведен је известан намет према православним црквеним општинама у Бачкој. Наиме, током тог клања, а не претерујем кад кажем клања, и убијања цивилног становништва у Погрому, од 4. до 30. јануара, српске православне црквене општине су, између осталог, биле кажњене и на тај начин што су морале да плате боравак мађарске војске у својим местима. Дакле, није било довољно што су им убијали најближе, рођаке, суседе, већ су морали да плате присуство својих џелата, односно мађарских окупационих трупа, што најбоље говори колико је све то било чудовишно.

 

Да ли нам можете предочити имена и места у којима су страдали свештеници службовали и да ли је истраживањима утврђено како су они страдали током злогласног Погрома?

 

За један број свештеника, ако је било преживелих сведока, знамо шта се тачно догодило. Међутим, тамо где су окупационе снаге извршиле свој прљави задатак педантно, нажалост немамо начина да дођемо до поузданих информација о жртвама већ само знамо, као што је са бројним људима из Шајкашке и Новог Сада, да су одведени. У појединим случајевима знамо ко их је одвео, али им се после тога траг губи и њихова мученичка тела су, највероватније,  завршила у Дунаву или Тиси, а ми знамо да су их и Тиса и Дунав носили далеко, све до Румуније, где смо нажалост, неке од њих ту и изгубили. Овде бих подсетио да је Историјски архив Града Новог Сада, у сарадњи са Културним центром Новог Сада, приредио изложбу поводом обележавања осамдесетогодишњице Погрома, у оквиру које је представљено осамдесет биографија пострадалих у Погрому. Није то био нимало лак задатак, иако знамо да је убијено на хиљаде и хиљаде људи. Без фотографија и биографија ми се опет враћамо на тужне статистичке податке. Сасвим другачије би било када бисмо имали биографије уређене као што имамо углавном за свештенике. Ето зашто је битно да се објављују шематизми, зашто је важно да наши свештеници воде летописе, јер некада, када закажу званични државни органи, они су нам је једини историјски извор на који можемо да се ослонимо.

Први од свештеника који је страдао био је протојереј-ставрофор Светозар Влашкалић, парох прве парохије у Мошорину. Знање је стицао у Великој српској православној гимназији у Новом Саду, завршио је Карловачку богословију и затим га је пут водио преко Омољице у Банату до његовог родног Мошорина. Као што знамо, он је проживео породичну трагедију, преминули су му супруга и син јединац Србислав, после чега је свој животни рад мање-више посветио верном народу Мошорина. Подигао је своју задужбину на једном прелепом месту на Тителском брегу, поред мошоринског гробља, са жељом да она једног дана постане женски манастир. Иконостас за тај храм урадио је Урош Предић, а прота Влашкалић је за свој национални рад био одликован. У народу је био изузетно поштован. Пострадао је са непуних шездесет и осам година. Остарели прота сигурно није могао представљати неку препреку доминацији мађарске окупационе силе на простору Шајкашке. Пострадао је из једног јединог разлога – био је православни свештеник. И у тој болесној игри мађарских окупационих трупа, мађарски војници су прво дошли у његову кућу, тражили су да их угости, да их напоји, да их нахрани, а после тога је почело његово велико мучење. Убијена је и његова служавка Франциска Јакобец, која је била одведена у Шајкаш и тамо је пострадала. Са њим је живео и његов рођак Душан Влашкалић, ученик Богословије, који је такође убијен у Погрому. Проту Влашкалића су после мучења ланцима везали за кола и вукли га по смрзнутој шајкашкој равници од Мошорина до Шајкаша. На улазу у Шајкаш су га убила два Немца, Хенрих Хофшајер и Михаел Кун. На основу сведочења знамо да им није било довољно што су га мучили већ су испалили у његову главу и дум-дум метке, а зна се колика је њихова разорна моћ. Тако су га докрајчили. После су га и опљачкали. Један припадник будуће СС дивизије „Принц Еугенˮ из Шајкаша с поносом је носио протин сат.

У дубокој старости овенчан мученичким венцем смрти, јер је пострадао на правди Бога само зато што је био православни свештеник, дуго је био заборављен, наш драги прота Светозар Влашкалић. Захваљујући верном народу и, наравно, Православној Цркви, на месту где је прота Влашкалић убијен постављен је крст који нас сећа на његову мученичку смрт.

Ништа мање није потресна ни судбина свештеника прве парохије у Госпођинцима Јанка Виславског. Он је убијен у тридесетој години. Рођен је 1912. године у сиромашној породици у Руском Крстуру. Завршио је осам разреда Класичне гимназије, са испитом зрелости. Затим је завршио Богословски факултет у Београду. Као студент теологије, Јанко је прешао у православну веру у Вазнесенској цркви и на крштењу добио име Јован. Тридесетих година прошлога века на простору Новог Сада и Шајкашке постојао је жив покрет повратка Русина из гркокатоличке вере у своју прадедовску православну веру. Као што знамо, Русини су под великим притиском Римске курије примили унију са папом и са Ватиканом. Међутим, у слободној држави Краљевини Југославији они су добили прилику да се врате властитим коренима и изворима своје духовности. Један од протоначелника овог процеса био је управо свештеник Јанко Виславски. Зато је и пострадао. Он је већ тада себи потписао смртну пресуду. Сачувана је у вестима занимљива прича о њему. Наиме, први је од наших свештеника купио мотор и њиме је обилазио верне. Тако се потрудио да још више мисионари и прикаже праву веру Христову, превасходно својим сународницима, Русинима. Међутим, када је у Госпођинцима окупатор почео извршење свог чудовишног плана, било је то 9. јануара 1942. године, управо на празновање светог архиђакона и првомученика Стефана, свештеник Јанко Виславски је ухапшен и убијен. Како је убијен, не знамо. То убиство је изведено по плановима окупаторских сила и зато немамо поузданог сведока који би могао да нам каже како је пострадао Јанко Виславски.

Затим треба поменути страдање протојереја Анђелка Грбића, пароха у Ђурђеву. Рођен је у Врбасу. Као и прота Светозар Влашкалић, завршио је Велику српску православну гимназију у Новом Саду. Затим је завршио Богословију у Сремским Карловцима. Једно време је био постављен за пароха у Кнезу, а затим је службовао на Ченеју. Добар део Првог светског рата је провео у заробљеништву у Аустрији и Румунији. Када је дошло до успостављања државне границе између Румуније и Југославије, једно време је службовао у Српској Црњи. У Ђурђево је премештен 1940. године и ту га је затекао рат. Иако је био на парохији непуне две године, није желео да напусти свој верни народ, остао је заједно са својим Ђурђевчанима. Као што знамо, када је почела Рација у овом шајкашком месту, он је заједно са својом супругом Олгом изведен из куће и са преко триста парохијана одведен на Тису, где је убијен на светог архиђакона Стефана. Тиме смо изгубили још једног дивног човека.

Један од пострадалих свештеника био је и Чеда Еремић. Он је био парох друге парохије у Жабљу. Такође је родом из Мошорина. Основну школу је завршио у свом родном месту, затим се школовао у Сегедину. У Сремским Карловцима је завршио Богословију. Рукоположен је за свештеника 1916. године. Једно време службовао је у Вилову и Сантову. Као што знамо, један део Сантовчана је, под великим притиском Римске курије, био прешао на римокатоличку веру. Међутим, деведесетих година 19. века оживео је покрет да се врате прадедовској вери и пола Сантова се вратило у Православље. Међутим, свештеник Чеда Еремић је морао из Сантова да избегне пред мађарским терором. Он је, када је успостављена мађарска власт на том простору после Првог светског рата и после тог избеглиштва, постао парох у Жабљу. Ту га је затекла окупација. Био је истакнути национални и просветни радник и јасно је да се због тог свог рада нашао на мети оних људи који су на простору Шајкашке правили спискове неподобних. Убијен је у време Божића 1942. године. Као и други, без икаквог доказа, без икаквог суда је одведен и убијен.

У Жабљу је пострадао и Георгије Живанов, свештеник и јавни радник, који је такође рођен у шајкашком месту Мошорину. Потицао је из имућне земљорадничке породице. Завршио је Велику српску православну гимназију у Новом Саду, а у Сремским Карловцима је завршио Богословију. Рукоположен је за ђакона 1925. године. Средином 1936. године премештен је у Врбас, а од 1938. године, по сопственој жељи, пребачен је у Жабаљ. О њему знамо да је био више него активан у друштвеном животу. У Новом Саду, у другој деценији 20. века, постојали су мађарско-немачки спортски клубови УАК и МТК. Онда су се Срби организовали и основали су своју Војводину, а међу оснивачима нашао се и будући прота Георгије Живанов. Он је био секретар клуба када је 1924. године на градској периферији, недалеко од Електричне централе, подигнуто игралиште „Карађорђеˮ. Његов потпис, уз потпис Косте Хаџија, налази се на молби упућеној Граду, као и на уговорима за изградњу стадиона „Карађорђеˮ, који се и данас налази на истом месту. Верујемо да је Георгије Живанов утицао на то да се стадион назове „Карађорђеˮ и јасно је зашто се и данас, и поред огромних притисака, мора инсистирати на овом имену. Управо због тога што је био активан национални радник, свештеник Георгије Живанов се нашао на мети удара окупаторске власти. Један окупаторски војник је сведочио да су приликом Георгијевог хапшења од њега тражили да прекрши своју свештеничку дужност и обзнани оно што је кроз свету Тајну исповести тобоже сазнао од противника окупаторске власти. Он је то одлучно одбио, спреман и да положи живот. Због тога је 5. јануара 1942. године одведен на Тису, где је и убијен.

Овде, нажалост, није крај страдањима свештеникâ у Жабљу. Пострадао је и прота Милош Катић, парох прве жабаљске парохије и архијерејски намесник жабаљски. Родом је из Чуруга. Завршио је Гимназију у Новом Саду, а Богословију у Задру. Рукоположен је за свештеника 1901. године и постављен за капелана у Жабљу, где је после постао и стални парох. За свој културно-просветни рад одликован је орденом Светог Саве, орденом Белог орла и орденом Југословенске круне четвртог реда. Био је посланик на листи Народне радикалне странке, биран је за посланика 1923, 1925. и 1927. године. Подржао је увођење Шестојануарске диктатуре и увек је могао да рачуна на сигуран избор у Жабљу, јер је био вољен код народа. Са сигурношћу можемо претпоставити да је прота Милош Катић одведен заједно са својим парохијанима на Жабаљску скелу, где је убијен и бачен у Тису. Нажалост, више података о њему немамо.

Прича нас даље води у многострадално место Чуруг, које је у Рацији процентуално највише страдало. Процене убијених разликују се од извора до извора. Пописи које су радили званични историчари говоре да је убијено око 900 људи. Међутим, што дубље улазимо у тему, можемо сигурније тврдити да је у Чуругу убијено око 2.000 људи. О томе нам податак доноси једна мало позната књига. Управо учесник борбе на Пустајићевом салашу Филип Ћурчин, касније веома значајна личност у комунистичком покрету, у својој књизи Путевима слободе кроз равницу пише да је у Чуругу убијено 2.000 људи. Он износи податак да је у Жабаљском срезу убијено око 3.700 људи. Нажалост, после осамдесет година веома је тешко утврдити истину. Међутим, захваљујући Цркви и њеном добро уређеном поретку, имамо податке о томе како су људи страдали.

Овде треба споменути свештеника Павла Костића, пароха четврте парохије у Чуругу. Рођен је у Шајкашкој, у славном месту Ђурђеву, где је завршио основну школу. Нижу гимназију завршио је у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Рукоположен је за свештеника 1941. године и почетком децембра исте године постављен на парохију у Чуругу, што значи да је када је пострадао службовао нешто мање од месец дана. На основу сведочанстава знамо да он још није стигао ни свој дом да уреди. Према једној сачуваној причи, тог кобног 4. јануара изашао је на железничку станицу да сачека своју супругу Бисерку, како би је допратио до куће. Међутим, пресрела их је мађарска патрола и одвели су их на испитивање са ког је Бисерка била пуштена. Један мађарски официр јој је тада пришао и рекао да припреми постељу, да он планира увече да дође код ње. Она му је на то рекла да је удата, да има супруга, на шта јој је он одговорио да она више није удата, да је њен супруг убијен. Видите монструозност једне војске која је дошла да уведе ту префињену европску западну културу. Међутим, ми видимо да се та војска понашала варварски. Такво варварство на овим просторима није виђено још од времена турске најезде. Бисерка, наравно, мађарског официра није дочекала, побегла је код првих комшија, затим се сакрила у другу кућу, али је убрзо пронађена и убијена. Тако је угашена и ова породица.

Парох прве парохије у Чуругу је био свештеник Бранко Вакањац, родом из Поповца код Белог Манастира. Он се превасходно трудио да помогне избеглицама, којих је у оно време било много. Као што знамо, мађарске власти су решиле да протерају све људе који нису живели у Бачкој пре 30. октобра 1918. године. Будући да су Шајкашка и Нови Сад постали погранично подручје, овде су заиста биле велике колоне избеглица које су се потуцале и бежале од мађарских трупа. Забележен је један дијалог између јереја Вакањца и среског начелника Беле Вуковара, који му је рекао следеће: „Ви српски попови прижељкујете Русију. Запамтите добро да ћете у најскоријој будућности дочекати да у Чуругу буду подигнута вешала за Србе, на којима ћете и ви висити.ˮ То је био разговор из новембра 1941. године, што најбоље говори да је злочиначка Рација унапред била добро испланирана. И као што је пострадао Павле Костић у Чуругу, тако је убијен и Бранко Вакањац.

Затим нас прича води у Тител, где је страдао протонамесник Георгије Парабућски, народни посланик и теолошки писац. Он је био родом из Ђурђева. Потицао је из сиромашне сељачке породице. Наравно, гимназију је завршио, као и многи други, у Новом Саду, Богословију у Сремским Карловцима. У Бечу је дипломирао на Философском факултету, а после Првог светског рата је завршио и Правни факултет у Суботици. Био је интелектуална громада оног времена и његова личност је била важна не само за организовање духовног већ и културног живота на простору Шајкашке. Године 1916. оженио се Милицом Радованов из Старог Врбаса, а исте године био је рукоположен за презвитера у Сремским Карловцима. Године 1927. Синод наше Цркве га је послао на факултет у Стразбур, ради богословског усавршавања и приближавања другим хришћанским религијама. Дужност катихете и наставника у тителској школи обављао је од 1928. до 1932. године. Као добар и познат човек био је биран и на парламентарним изборима за народног посланика. Од светог Иринеја (Ћирића), епископа бачког, одликован је чином протонамесника, а од грађанских власти је добио два ордена Светог Саве, трећег и четвртог реда. Бавио се књижевношћу и музиком и био је одличан певач. У цркви се као парох истицао лепим појањем, а захваљујући свом гласу високог квалитета наступао је преко Радио-Београда. Са сином Миленком, потоњим оперским певачем, певао је бачке народне песме. Отац и син су се, због свештеничке дужности оца, представљали као дует „Браћа Парабућскиˮ. За време окупације, када је почело извођење страшног злочина против цивилног неборачког становништва, и он је одведен са својим Титељанима. Чињеница је да најмање описа страдања имамо за Тител, јер су ту побијени сви који су били изведени на Тису. Људи су убијани на три места у Тителу. Међу њима се нашао и прота Георгије и тако је он завршио свој живот.

Прича се наставља у Новом Саду. Овде су, такође, била велика страдања свештеникâ. Прво поменимо ђакона при Саборном храму у Новом Саду Александра Ердељана. Рођен је у Деви, у Румунији. Потиче из старе сентандрејске породице, што значи да је добро знао мађарски језик. Када је дошло до оптације он је са породицом прешао у поданство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и настанио се у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, а Богословски факултет у Београду. Од 1934. године постављен је за ђакона при Саборном храму у Новом Саду. Стари Новосађани говоре о њему да је био човек велике културе и интелигенције, да је врло лепо појао, изврсно интерпретирао карловачко пјеније и на богослужењима и на концертима духовне музике. О његовом страдању знамо да је био изведен из своје куће у Милетићевој 16, да је одведен управо до раскрснице између Милетићеве и Грчкошколске улице – место где многи од нас пролазе свакодневно – да је натеран да легне и, када је легао, један мађарски војник му је пришао, пуцао и разнео му главу. Али то није био крај. Војници су, затим, упали у њихову кућу где су извршили преметачину и опљачкали је, а један од војника је ножем исекао Ердељанов портрет. То је назнака да су Црква и народ једно, да ту никада није било одвајања и да су у најтежем моменту историјске судбине заједно страдали православни свештеници и православни верници.

За мене је најупечатљивији опис страдања свештеника Вељка Зуцајића, професора Богословије, који је приликом страдања имао непуних тридесет и шест година. Такође је рођен у Сентандреји, а он и његова породица као оптанти долазе у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца. Завршио је Богословију у Сремским Карловцима. Био је суплент Богословије у Призрену, па онда поново долази у Карловце. На почетку рата је са супругом прешао у Нови Сад. Страдао је по уласку мађарске солдатеске у Нови Сад. Убијен је на путу према касарни која се налази у улици Војводе Бојовића. Налазио се у једној већој групи људи који су терани према касарни. Њих су сакупили од Житног трга и водили их према улици Војводе Бојовића. Свештеник Зуцајић се том приликом обратио на течном мађарском и питао нешто џелате који су их спроводили. У том моменту он је схватио да то није рација, да то није легитимисање ни потрага за сумњивим лицима, већ да ће бити убијени. У једној сцени, која одговара сценама страдања првих хришћана и прогону хришћана током безбожних римских царева, он је позвао народ да клекну, почео је да чита молитву и тада су их поубијали. То је још једна велика мученичка смрт.

Као што знамо, нашем народу је дат тај велики дар страдања, да кроз то страдање потврђујемо своју оданост Православној Цркви и веру. У тим одлучујућим моментима многи нису хтели да продају веру за вечеру, храбро су говорили да су православни Срби, а заузврат су добијали мученичку смрт. Тако су добили и тај велики венац страдалништва, који нас опомиње и говори да треба да их се сећамо.

Затим долазимо до личности протојереја Стевана Иванчевића Дабића, вероучитеља у Новом Саду. Рођен је 1887. године у Новом Саду, где је завршио и Гимназију и основну школу. Затим је уписао Учитељску школу у Сомбору. Био је учитељ у Котору и Ковину, а касније се уписао у Богословију у Сремским Карловцима. Као свештеник је прво служио у Барањи, па је прешао у Вилово, у Шајкашку. Од 1926. године је био вероучитељ у Новом Саду. Као и многе његове колеге, био је веома музикалан и са успехом је водио хорове у Учитељској грађанској школи. Убијен је 23. јануара 1942. године, заједно са супругом, сином, ћерком и зетом. Дакле, још једна српска породица је била угашена и још једном је приказана та намера да у овој злочиначкој акцији буду убијени они људи који су били и духовни и политички предводници српског народа. То је онај стари систем: удари пастира да се овце разбеже. И тако је у том стравичном страдању пострадао и свештеник Стеван.

Још један од пострадалих свештеника био је протојереј-ставрофор Миливој Поповић, пензионисани члан Црквеног суда у Новом Саду. У време страдања имао је шездесет и четири године. Рођен је у Старим Шовама, то је данас Равно Село. Старе Шове су биле српске, Нове Шове су биле немачке. Завршио је осам разреда Гимназије са испитом зрелости у Новом Саду и Богословију у Сремским Карловцима. Служио је на парохији у Санаду, у Банату, а када је остао удовац прешао је у црквено-јерархијску службу, заузимајући положај конзисторског бележника, референта и члана Црквеног суда Епархије бачке. Долазак Мађара затекао га је у Новом Саду, где је дошао са лечења из Будимпеште. Последњег дана Рације, 23. јануара, одведен је и убијен у касарни у улици Војводе Бојовића. Претпоставља се да је његово тело касније однесено и бачено у Дунав.

Много је важно да се присетимо биографијâ, успехâ и заслугâ ових људи који су се овенчали мученичким венцем смрти, када су пострадали за веру Христову. Опет понављам, ови људи нису пострадали зато што су били чланови неких политичких организација, зато што су били у покрету отпора, већ само и искључиво због тога што су били православни Срби. Кључно је да схватимо да ово сурово масовно убиство није било део антифашистичке борбе, како се то некад говорило, већ да је оно наставак рата против српског народа, који је почео 6. априла 1941. године.

 

У ком правцу ће бити усмерено истраживање о догађајима и људима који су пострадали у Погрому у Бачкој у наредном периоду?

 

Моја лична жеља је да повратимо из заборава што више биографија људи који су пострадали. Тачан број убијених лица у Погрому, односно Рацији, никада нећемо утврдити. Превише је времена прошло. Али од оних од којих још можемо нешто да сазнамо морамо то свакако урадити. Лакше ћемо доћи до података о људима који су у то време били образовани или су заузимали неке важне положаје. Међутим, проблем је доћи до података о обичним грађанима, поготову у оним случајевима где су затрте целе породице, као пекарска породица Љубојев у Новом Саду, чији чланови су побијени. То ће представљати огроман и комплексан задатак за нас, али у суштини, не треба стајати. Зашто је важно да се сећамо? Сећање је кључно, не само из дужног пијетета према жртвама већ и да бисмо извукли неке поуке. Оно што свакако знамо, а та се поука много пута обистинила, јесте да ће народи који не знају своју историју морати поново да је проживе. Са друге стране, лако занемарујемо дар који имамо, а зове се слобода. Често своје снаге трошимо на међусобне борбе, некада потпуно безначајне, а заборављамо колико је битно управо то што имамо своју слободу. Рација се није догодила тако давно. Ми Срби који смо живели на простору Новог Сада и јужне Бачке и у ранијим временима, ми се добро сећамо и Првог светског рата, првих концентрационих логора за цивилно становништво, а сећамо се и Мађарске револуције из 1848/1849. године, када је, подсетићу, две трећине Новог Сада било уништено. Са 20.000 становника пао је на 7.000. Шајкашка је за три месеца изгубила 22 % свог становништва, што је заиста више него страшно. И кад саберемо те ударе од 1849, преко Првог, до Другог светског рата, јасно нам је колико бисмо морали да ценимо слободу. Богу хвала, већ осамдесет година на овој територији није било овако великог страдања. Не дај Боже да нам се поново догоди да у року од три недеље изгубимо петнаест свештеника. Био би то заиста био снажан удар за Православну Цркву. Међутим, ми се увек држимо оних речи из Светог Писма које говоре да права вера мора бити гоњена, али, са друге стране, морамо бити достојни својих предака. Морамо бити спремни да, ако нам Бог пошаље то искушење, и ми пострадамо за нашу веру православну.

 

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа