„Провера идентитета“ као пресуда: привид закона у служби масовних ликвидација

„Провера идентитета“ као пресуда: привид закона у служби масовних ликвидација

Такозване „провере идентитета“ и успостављање „прекосних судова“, односно преких судова, представљали су кључни инструмент спровођења рације у Новом Саду, али не у функцији права и законитости, већ као формални оквир за већ унапред донете одлуке о ликвидацији. Иако је читав процес представљан као административна и правна процедура, његова стварна сврха није била утврђивање кривице, већ селекција људи за даље поступање, које је у великом броју случајева значило смрт. Сам чин „идентификације“ често се сводио на површну проверу докумената, а још чешће на произвољну процену засновану на имену, верској или националној припадности.

Систем је функционисао у више корака: патроле су на терену привођене особе које „нису могле да се ваљано легитимишу“ или су биле означене као сумњиве, након чега су упућиване у сабирне центре, попут Левентског дома, где је деловала такозвана „идентификациона комисија“. Ова комисија није била правосудни орган у правом смислу речи, већ филтер који је доносио одлуке без јасних критеријума и без могућности жалбе. Они који нису „проходили“ ову проверу, прослеђивани су даље, пред преки суд, где је читав поступак био сведен на формалност, без одбране, без сведока и без доказног поступка.

Преки судови су, у суштини, представљали институционализовану форму ванправног насиља. Њихово постојање служило је да створи привид законитости, док је у стварности пресуда била унапред позната. У огромној већини случајева, исход је био смртна казна, која је извршавана одмах након доношења одлуке. Овакав систем није остављао простор за индивидуалну правду, нити је правио разлику између стварно сумњивих лица и потпуно невиних цивила. Чињеница да су међу жртвама били људи са уредним документима, па чак и они који су већ били једном „проверени“, показује да је читав механизам био подређен квантитету жртава, а не утврђивању истине.

У том смислу, „провере идентитета“ и преки судови били су саставни део ширег система репресије, чији је циљ био да се масовно насиље представи као правно оправдана мера. Уместо заштите грађана, право је инструментализовано како би се прикрио злочин. Управо у томе лежи једна од најопаснијих димензија Рације: у тренутку када институције које би требало да штите живот и правду постану средство ликвидације, граница између закона и злочина престаје да постоји. Новосадска рација тако остаје пример како се формални правни оквири могу злоупотребити да би се спровело системско и масовно уништење људи, уз привид реда и законитости.