
Свештеномученик Георгије Живанов (1897–1942), помоћни парох у Жабљу
Родитељи Василије и Јелена били су имућни земљорадници. После основне школе завршио је, 1917. године, гимназију у Новом Саду, а затим, 1921. године, Богословију у Сремским Карловцима. Са пријатељима из гимназије нашао се међу првим оснивачима Новосадског ногометног друштва Војводина, 1914. године, а касније је био и први секретар клуба. Функцију секретара клуба је обављао и 1924. године, када се водила велика акција за изградњу трајног дома фудбалског клуба Војводина и када је, на Видовдан, свечано отворено игралиште Карађорђе.
Рукоположен је за ђакона септембра 1925, а новембра исте године за свештеника, при чему је постављен за капелана у Жабљу. Уз ову дужност, радио је као вероучитељ и професор у грађанским школама у Новом Саду. Средином 1936. године премештен је на дужност пароха у Врбасу. По сопственој молби, 1938. године је враћен на жабаљску парохију. Достојно је носио свештенички позив и борио се за духовно и културно уздизање народа Шајкашке области. Био је добар виолиниста и пијаниста. Основао је и водио црквене хорове. Предводио је Ратарски хор у новосадској Алмашкој цркви, а био је и повереник Гласника Историјског друштва у Новом Саду. Мађарски жандари су га ухапсили у Рацији, 5. јануара 1942. године, мучили и потом убили. Касније је његов син Владимир дознао од некадашњег противника Војводине Александра-Шаце Каназира, који је после рата био судија Окружног суда у Новом Саду, да су зликовци тражили од оца Георгија да прекрши тајну исповести, како би одао све што зна и шта је тобоже чуо о такозваним бандитима, њиховим јатацима и истомишљеницима. Прота Георгије је одбио да прекрши своју свештеничку обавезу и остао верни служитељ олтара Божјег, због чега је убијен на обали залеђене Тисе и бачен под лед.
Одломак из књиге „Свети мученици Бачки“