Убијања на Тиси и Црној Ћуприји

Убијања на Тиси и Црној Ћуприји

Највећи део ухапшених из општине, било из полицијске собе, било из штале, као и са других страна, одводили су на Тису или на место близу Тисе, звано „Црна Ћуприја“, која је на каналу Јегричка. Ту су жртве убијали из пушака и митраљеза. Жртве су претходно у општини биле везиване, лишене најпотребнијег одела и камионима или аутобусима одвођене на губилиште и тамо масовно и појединачно убијане.

Страшни су описи ових убијања, које дају чудом преживели сведоци: Живко Злоколица, Никола Апић, Бока Стражмештеров, Чеда Имбровић, Петар Апић, Ђорђе Драчин и Миле Чонкић, као и сведоци-очевици Хорхаи Јоаким и Стојшин Жарко.

Ноћу би обично пред општинску шталу у Жабљу стали војни камиони и аутобуси. У штали је вршена прозивка, прозване су везивали, скидајући им прстење и боље одело. После су тако везана лица, људе, жене и децу убацивали у камионе и аутобусе, 20—30 па и више лица. Овакве поворке предвођене су којим тенком, а хапшеници, одређени за убијање били су окружени до зуба наоружаним војницима, жандармима и цивилима. На Тису су ишли препуни камиони и аутобуси, а са Тисе се враћали празни.

Хапшенике су из камиона стављали у ред на ивицу долме и ту их из митраљеза и пушака стрељали. Врисак и лелек чуо се на све стране. Жртве су падале са долме доле. После тога су појединачно из пушака дотуцали рањене, а лешеве бацили у канал или Тису, гурајући их под лед.

Драчин Ђорђе се усудио одрешити. С њим су у камиону биле 54 жртве. Код чуварнице број пет на Тиси посадили су хапшенике поред обале и онда осули паљбу. Драчин се бацио у воду, да би се на тај начин спасао. Лешеви и меци падали су око њега у воду. Није смео да плива, него се одржавао на води. Тако га је вода одвукла неких 40 метара ниже од места убијања и на тај начин се спасао. У пет камиона којима су том приликом жртве носили на Тису, могло је бити око 220 душа.

Миле Чонкић исто тако успео је да се на путу за Тису одреши. Код места „Црна Ћуприја“ старог Владаја Узелца, који је заједно са њим спроведен, убио је поручник Пусти Јанош, из 20/1 батаљона хонведа. Хапшенике су затим поређали и отворили ватру из митраљеза и пушака. У гомили је могло бити 130 до 140 душа. Миле Чонкић се намерно срушио на земљу, као да је погођен. Преко њега су падали лешеви. Био је ужасан врисак и јаук, а највише од деце, и Чонкић наставља: „Вида Томић, учитељица пала је рањена преко мене. Била је везана. Када су све покосили, пошли су редом и убијали све оне, који су се још мицали. Када су дошли до Виде Томић она је казала мађарски: „Керем сегитен мер ет голот. — Молим лепо још један метак“. Онда јој је пришао један у војничко одело обучен Мађар мештанин, пуцао је у њу и питао: „Хоћеш ли још један пут?“ Она је одговорила већ слабим гласом: „Још један“ и он је понова пуцао. Тако је ова мученица завршила свој живот. Унук Чонкић Младена, дете од 3—4 године врискало је и њих пет-шест су пуцали из пушака, све док га нису убили.“

Апић Никола није успео да се на путу за Тису одреши. У камиону су била 24 особе. Одвели су их на Тису између „Талавачке рампе“ и чуварнице, негде близу пете рампе. Наређен је излазак из камиона. Онда су наредили жртвама да поседају једна поред друге на ивицу изван рампе. Иза леђа поређаше им се војници наоружани и жабаљски Мађари цивили. Рестик Петер, из Жабља преузео је команду: „Мит ванак, Мерт нем ленек — Шта чекате, зашто не пуцате“ викну Рестик. Отвори се паљба. Лешеви су почели да падају доле са рампе. И Никола Апић се спустио, непогођен, са рампе доле уз долму. Вода није била далеко. Када се пуцњава утишала, сишао је доле Рестик Петер и дотукао оне који су се још мицали. Апић се притајио као да је мртав, а исто су урадили и Воја Шикопарија и Сима Дуњерски. Рестик прилази сваком лешу, обилази га, изврши претраживање џепова, повади све вредности и новац уз гласно псовање да „Раци нису ништа понели са собом“, како ће би морао делити пљачку са онима који су чекали на долми, на ивици рампе. Када се све стишало одлучише да беже преко Тисе, па Шикопарија узбунила одреши Апића, а овај после њега рукама. Кренуше после преко залеђене Тисе, на ђанатску страну. На половини Тисе лед је пукао и Шикопарија је пропао кроз лед узвикујући. Стража је то чула те припуцала из митраљеза и грла рефлектор ка леду, одакле се узвик чуо. Пуким случајем рефлектор није ухватио Апића, који се пузећи по леду дочепао обале и на тај начин спасао.

Претреси, хапшења и убијања на салашима

Сваки исказ преживелог сведока пун је оваквих драматичних сведочења, и приказује нам душевне патње, које су ови мученици имали да издрже пре погубљења.

Убијали су и Јевреје. Не само оне малобројне, које су затекли у Жабљу, него су из оближњег, углавном мађарског села Темерина, ухапсили 36 Јевреја, дотерали их у Жабаљ и ту на Тиси све побили. Већи део ових Јевреја био је априла 1941 године пребачен у Србију, а после се вратио у Темерин, са одобрењем месних власти. Примили су их зато, да би их касније лакше могли уништити.

Сва ова нечувена недела извршили су званични органи мађарске фашистичке окупаторске власти, војска, жандармерија, детективи, месна полиција, уз суделовање месних фашиста Мађара и Немаца, и Мађара фашиста, из околних села. Поред већ истакнутих злочинаца, команданата, учесника и потстрекача, нарочито се истичу још и ова имена: Баумгартнер Јохан, Тарик Шандор, Биксаи детектив „Армије“, Берчек Вида, офицер Мађаш, Капес Антон као и многи други.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини