СРБИ У УГАРСКОЈ И КОЛОНИЗАЦИЈА У СРПСКОЈ ВОЈВОДИНИ У МЕЂУРАТНОМ ПЕРИОДУ СА ОСВРТОМ НА ПОГРОМ У БАЧКОЈ

10/12/2024

СРБИ У УГАРСКОЈ И КОЛОНИЗАЦИЈА У СРПСКОЈ ВОЈВОДИНИ У МЕЂУРАТНОМ ПЕРИОДУ СА ОСВРТОМ НА ПОГРОМ У БАЧКОЈ

МИЛАН МИЦИЋ О СРБИМА У УГАРСКОЈ И КОЛОНИЗАЦИЈИ У СРПСКОЈ ВОЈВОДИНИ У МЕЂУРАТНОМ ПЕРИОДУ СА ОСВРТОМ НА ПОГРОМ У БАЧКОЈ

Догађаји из 1918. године за српски народ, али и за Европу су дошли неочекивано, по свом значају, последицама и карактеру. Рат за који се мислило да ће трајати врло кратко одужио се пет година, а завршио се у тренутку када нико није очекивао да ће се завршити, и то сломом Аустроугарске и Немачке. Створена је нова југословенска држава 1918. године. Србија у тој држави губи свој идентитет, односно свој идентитет и своју државност улаже у новостворену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Српски народ као целина – говорим о српском народу који је до тада живео у оквирима Аустроугарске – догађаје из 1918. године је дочекао као ослобођење и као уједињење српског народа. Додуше, та држава се не зове Србија, мада је они често тако зову. Рецимо, оптанти када се селе у Краљевину СХС, говоре да се селе у Србију. То је њихово основно осећање. У оквиру југословенске државе Срби се први пут уједињују у једну државну целину, која ће потрајати неких осамнаест година и бити у непрекидној борби за свој опстанак и идентитет. Сучељавала се са разноврсним изазовима, пре свега са ненаклоношћу суседâ који су претендовали у највећем делу на њену територију. Изузетак су Грчка и Румунија. Југославија, Чехословачка и Румунија су створиле савез Малу Антанту. Истовремено, у оквиру југословенске државе нашли су се крајеви који су у претходном историјском периоду имали потпуно другачији културно-историјски развој. У њој су се нашли народи који се међусобно нису познавали и већина становништва је имала осећај привремености те државе. Посебно је то било изражено код мањинског становништва, које јој није било наклоњено. Конкретно говорим о северним крајевима, а под којим су се подразумевали Банат, Бачка, Барања, Срем и Славонија. Немачко и мађарско становништво, до тада владајући народи на овим просторима, постају мањинске заједнице. Они су емотивно и интересно везани за аустроугарску државу, коју нова држава негира. Односи са румунском мањином су такође били занимљиви. Румунска мањина је очекивала улазак у велику румунску државу, односно да Румунија по Букурешком споразуму добије простор до Тисе и Дунава, значи цео Банат. Дакле, нову државу Југославију мањинске заједнице дочекују са неповерењем, али и обратно – нова држава на овим просторима мањинске заједнице посматра са неповерењем.

Разграничење са Румунијом у Банату је трајало пет година и завршено је компромисно јер су Србија и Румунија у Првом светском рату биле савезнице, нису имале историју сукоба, а имале су и заједничког савезника – Француску. Већи проблем за југословенску државу је била граница према Мађарској. Тријанонским мировним споразумом Мађарска је остала у оквирима нове државе – Краљевине Мађарске. Изгубила је територије које су некада припадале такозваној „историјској Угарскојˮ, а које су припале југословенској држави, Румунији и новоствореној држави Чехословачкој. Успоставом Хортијевог десничарског режима, од 1920. године у Мађарској непрекидно траје кампања за ревизију Тријанонског споразума. Југословенска држава се осећа несигурно на просторима Бачке, Баната, Барање, па и Срема и Славоније, где ће касније вршити колонизацију. Можемо рећи да у северним крајевима, где је 1921. године почела колонизација, имамо дубоку узнемиреност, како становништва новостворене државе тако и оних структура и оног становништва који су претходно живели у аустроугарској држави. Зато је с разлогом присутно осећање узнемирености, привремености и несигурности за нову југословенску државу.

На територије које су се граничиле са Мађарском, нова држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је колонизовала становништво и насељавала оптанте. Како је промењена демографска слика на овим просторима?

Када гледамо историјску вертикалу, демографска слика у Банату, Бачкој, Барањи, Срему и Славонији је била у непрекидној промени. Ако узмемо период с краја 17. и с почетка 18. века, када су ови крајеви ослобођени од турске власти, онда видимо да су се пуна два века одигравале миграције и колонизације. Те процесе у 18. веку активно је спроводила Хабзбуршка монархија. За време царице Марије Терезије то су „терезијанскеˮ, а за време њеног сина цара Јосифа II „јозефијанскеˮ колонизације. Такође, колонизације и миграције спроводи и Угарска држава у време стварања Аустроугарске 1867. године, када многобројни велепоседници ту насељавају разнородно становништво, тако да на простору који помињемо имамо непрекидне етничке промене. Исто тако, југословенска држава између два светска рата иде трагом претходних држава и гледа да на овај простор насели себи одано, верно становништво. То су с једне стране српски добровољци из динарских крајева који су се показали верни новој држави. Они су у време Првог светског рата променили државу и униформу и определили се да се боре на страни Краљевине Србије. С друге стране, то су српски оптанти из Мађарске. Према попису из 1921. године видимо да српско становништво у Банату има релативну већину од 32 %, са бројним мањинама као што су немачка, мађарска, румунска и нешто мање словачка. У Бачкој је српско становништво чинило око 25 %, са мађарском већином, бројном немачком мањином и такође словачком и русинском мањином. Југословенски део Барање – то је мањи део, већи је припао Мађарској – етнички је врло разнородан, српско становништво није изразито бројно. На подручју Срема имамо доминантно српско становништво, поготову у источном делу Срема, а у Славонији имамо мешовито српско и хрватско становништво.

Југословенска држава после 1920. године овај простор посматра са становишта бројности јужнословенског становништва, значи Срба, Хрвата и Буњеваца. Покушава, наравно, да на своју страну привуче и словенско становништво које није јужнословенског порекла, Словаке и Русине, које активно укључује у југословенску аграрну реформу. Циљеви колонизације јесу да се заштите несигурне границе ка Румунији, а још више ка Мађарској, да се колонизацијом промене етнички односи тамо где нису били у корист јужнословенског, односно српског становништва. Можемо закључити да колонизација, која је у неким својим деловима изведена у пометњи, неорганизовано, није у целини променила етничку слику. Она се мењала парцијално, на нивоу микропростора, као што је, рецимо, простор на прузи између Великог Бечкерека и Кларија, односно данашњег Зрењанина и Радојева, где су те промене биле врло изражене и видљиве. У осталим местима немамо изразите етничке промене.

Када посматрамо цео овај простор „северних крајеваˮ (јужним крајевима називани су Косово и Метохија и Македонија и тамо је такође вршена колонизација у организацији југословенске државе) видимо да је у периоду између два светска рата формирано око две стотине насеља. У њима је пред почетак Другог светског рата живело око сто хиљада становника, чија насеља су била добрим делом концентрисана уз границу према Мађарској и Румунији, али и у дубини те границе и још дубље ван тог граничног простора, углавном у општинама где је већину чинило мањинско становништво.

Како су колонизација и стварање насеља добровољаца и оптаната утицали на страдање Срба у Другом светском рату?

Највидљивија промена која се догодила после Првог светског рата на просторима Бачке, Баната, Барање, Срема и Славоније јесте управо досељавање добровољаца и оптаната. Придошли људи су били чувари и симболи нове југословенске државе. Она их насељава често у близини насеља у којима живи мањинско становништво. Етничка структура није нужно била измењена јер је досељено становништво малобројно и, поред тога, изузетно сиромашно.

Рат је 1941. ипак дошао ненадано и југословенска држава се распала за једанаест дана. Био је то неочекиван и брз распад. Више окупатора је поделило Југославију и, што је интересантно, и у Независној Држави Хрватској, и у мађарској окупационој зони, и у немачкој окупационој зони, окупатор је колонизовано становништво посматрао управо као симбол распале југословенске државе. Удара на њега одмах, у првом таласу репресије.

У Независној Држави Хрватској се већ јуна месеца 1941. године вршило масовно исељавање српског колонизованог становништва из Срема и Славоније у Србију. При самом уласку у Бачку и Барању мађарска окупациона војска своју оштрицу репресије, поред припадника националних организација, усмерава ка маси колониста, односно ка колонистичким насељима. У току априлских дана 1941. године убијено је три и по хиљаде српских цивила у Бачкој. Била је то „Рација пре Рацијеˮ, био је то Погром пре Погрома из јануара 1942. године за који сви знамо. У априлу 1941. године у селу Сиригу је стрељано сто једанаесторо људи. У свим колонистичким насељима дешавају се појединачна убијања, негде у мањој, а негде у већој мери, како је било у Сенти. Заједнички именитељ ових прогона је протеривање колонизованог становништва из јужних делова Бачке у Србију или у крајеве из којих су потицали. У северној Бачкој сви ти људи су били сабрани у логору у Шарвару, у ком је умрло око хиљаду жена, деце и стараца. Била је то велика трагедија колонистичког становништва. Највећи број тамошње деце је спасен залагањем епископа бачког Иринеја (Ћирића) од 1942. године, када су деца извођена из логора и смештана по српским мештанским породицама у Бачкој. У Банату такође имамо почетну репресију над српским колонистичким становништвом, планирано је њихово пресељење у Србију. Међутим, тај процес је заустављен јер су немачке окупационе снаге процениле да би се пресељењем око тридесет хиљада људи у Србију, колико их је било, само ојачао бунтовни елемент у Србији. То становништво је остављено да живи под немачком окупационом управом и њихова насеља – Банатско Карађорђево, Банатско Вишњићево, Војвода Степа – од 1943. године су били центри партизанског комунистичког покрета у Банату.

Шта је још неопходно истаћи о приликама у Бачкој уочи Другог светског рата? Да ли су политика и савези који су се стварали на светском нивоу наговештавали каква ће бити судбина српског народа ако дође до рата?

Добровољци насељени у Бачкој и на другим просторима са стрепњом су пратили догађаје који су се дешавали на светској и европској политичкој сцени, посебно у другој половини тридесетих година 20. века. Велики савези и велика померања на светском плану бринула су обичан народ, посебно новодосељено становништво. Са искуством које су имали из Првог светског рата они су знали да ће доћи до великог светског сукоба, да за тај сукоб они треба да се припреме јер су у ове крајеве и насељени управо да би их штитили. Зато се са приближавањем великог светског сукоба и брига државе према насељеничком становништву повећала: у колонијама у Банату и Бачкој граде се школе и цркве, парохијски домови, соколски домови и тако даље.

Дах рата који је почео 1939. године се осећао у ваздуху, напетости су расле… У периоду 1939 – 1941. године вршена је убрзана нацификација немачког живља на територији Југославије, у Банату, Бачкој, Барањи, Срему и Славонији. На врху немачке националне мањине појављују се такозвани „обновитељиˮ, који су успешно извршили нацификацију немачких маса, посебно омладине. Као последица јављају се сукоби између српске и немачке омладине, посебно у колонистичким насељима.

Децембра 1940. године југословенска и мађарска држава су потписале уговор о пријатељству који је после неколико месеци постао мртво слово на папиру и дошло је до агресије Мађарске на Краљевину Југославију. Рат се убрзано приближавао, напетости су се појачавале. Добровољци су схватали потребу да се очува мир и истовремено разумевали да ће се велики светски сукоб и овог пута одразити на њихову личну и породичну судбину.

Историчари сматрају да је период од 1918. до 1939. године на европском и светском плану само примирје једног истог рата. Узроци Првог светског рата који је почео 1914. истоветни су узроцима Другог светског рата започетог 1939. године, а то је тежња Немачке да доминира светом. У периоду примирја, који је трајао двадесетак година, дошло је до поновног наоружавања Немачке и окупљања око ње оних народа и држава који су били незадовољни исходом Великог рата. Услед савременијих војних техничких могућности, пре свега тенкова и авијације, започео је нови ратни сукоб, већи и крвавији од Великог рата. Други светски рат донео је снажније репресије и масовније страдање цивилног становништва.