МАЂАРСКА ОБЕЋАЊА ГРАЂАНСКИХ ПРАВА СРБИМА У 1942. ГОДИНИ И НОВИ ТЕРОР И ГЕНОЦИД
После толиких монструозних застрашивања, мучења, геноцидног клања и убијања 1941. године, преостали Срби су били веома узнемирени и уплашени. Оно што је такође веома важно, Мађари тада не дају Србима личне карте уз које би имали какву-такву слободу кретања.
Тиме мађарске власти показују невероватан цинизам. Свим Србима је било јасно да њихово кретање ван места боравка повлачи веома строге казне: затвор, интернирање у логоре, малтретирање, па и смртну казну. Личне карте су даване само оним Србима који су били лојални и „поуздани“. Српски радници, као и сељаци, нису могли добити запослење, чак су били малтретирани. Српске установе су биле затворене. Црква је била привидно призната, али је нека имовина отуђивана, а имања одузета. Православни свештеници су били малтретирани, интернирани или убијани.
Од средњих школа, радила је само српска гимназија у Новом Саду, и то са одобрењем мађарске власти. У ученици су морали да уче да има 20 милиона Мађара, од којих 12 милиона правих Мађара; остали су угарског порекла иако им матерњи језик није мађарски.
Архимандрит Јован Радосављевић, РАЦИЈА И ЛОГОРИ У БАЧКОЈ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА




