Између претњи и самооправдања: мађарска окупациона управа после јануарске Рације

Након јануарске Рације, мађарске окупационе власти нашле су се у сложеној политичкој и безбедносној ситуацији у којој више није било довољно ослањати се искључиво на репресију и пропаганду. Масовни злочини почињени над српским и јеврејским становништвом у Бачкој и Новом Саду оставили су дубоке последице не само у локалном друштву, већ и унутар самог државног апарата, где су постепено почеле да се појављују сумње у званичну верзију догађаја. Иако је власт у првим месецима након Рације настојала да читаву акцију прикаже као легитимну безбедносну операцију против „побуњеничких“ и „непоузданих елемената“, све већи број извештаја, сведочења и интерних дописа указивао је да се размере насиља више не могу лако сакрити нити свести на питање војне нужности.

Улога избегличке југословенске владе у Лондону и разоткривању злочина током Рације у Новом Саду 1942. године

У таквим околностима, језик мађарских политичких и управних представника све више је осцилирао између декларативних позива на „разумевање“ и отворених претњи силом. Управо у том раскораку између формалног позива на лојалност и стварне праксе државног терора огледала се суштинска криза окупационе политике у „Јужној земљи“. Док су поједини представници власти покушавали да оставе утисак умерености и правне контроле, истовремено је све јасније постајало да сама држава располаже бројним доказима о злочинима које су починиле њене оружане формације. Због тога питање Рације више није било само питање безбедности или односа према српском становништву, већ и питање очувања политичког легитимитета мађарске власти, која је све теже могла да одбрани наратив о „законитој акцији“ пред чињеницама које су стизале чак и унутар њених сопствених институција.

„

Знатно оштријим тоном намере владе саопштио је новосадским Србима велики жупан града Петер Фернбах.

„Поводом српског питања изјављујем“, рекао је, „да ни влада, ни ја лично, нити мађарски народ, ни сада ни у прошлости, нисмо били непријатељи српског народа.“

Међутим, додао је да влада од Срба, као и од свих осталих грађана, очекује потпуну грађанску лојалност, јер „ко на то заборави, без обзира на то на ком се језику Богу моли, против њега ћемо најнемилосрдније употребити сва средства државне власти“.

Политика „малих гестова“, међутим, показала се недовољном за стабилизацију прилика у Јужној земљи, а тога је, по свему судећи, био свестан и сам Калај. Под све снажнијим унутрашњим и спољним притиском, мађарска влада је пре или касније морала да се суочи са чињеницама јануарске Рације. Питање више није било да ли ће се о злочинима говорити, већ на који начин ће власт покушати да објасни, ублажи или политички контролише последице онога што се догодило у Бачкој и Новом Саду.

Као што је већ речено, непосредно после Рације покренута је истрага коју је, по налогу начелника Генералштаба Ференца Сомбатхељија, водио сам Фекетехалми-Цајднер. Та истрага је у потпуности оправдала поступке војске и жандармерије и прогласила употребу оружја законитом.

Упркос томе, све је више показатеља указивало да вести које круже о Рацији нису биле претеране приче нити, како су власти тврдиле, производ „јеврејске пропаганде“. До средине марта министру унутрашњих послова Керестеш-Фишеру нису стизали само детективски извештаји о злочинима које су починиле оружане формације, већ је, на његов захтев, и Ђула Зомбори, управник новосадске полиције, сачинио обиман извештај о догађајима.“

Извор: adattar.vmmi.org