ЛОГОР У ШАРВАРУ И ДРУГИ ЛОГОРИ ЗА ИНТЕРНИРАНЕ СРБЕ ИЗ ДРУГИХ КРАЈЕВА

ЛОГОР У ШАРВАРУ И ДРУГИ ЛОГОРИ ЗА ИНТЕРНИРАНЕ СРБЕ ИЗ ДРУГИХ КРАЈЕВА

Министарство унутрашњих послова Мађар­ске, 28. маја 1941, даје на знање Министарству војске да жели српске насељенике – добровољце и колонисте са јужних територија – да интернира у логоре, да би у њихове домове преселили Чан­гове из Буковине, Ердеља и Молдавије, о којима је напред речено. Зато моли да се за интерниране Србе, њих десет до петнаест хиљада, обезбеди од­говарајући смештај у логорима у следећим местима: Барч, Бекењеш, Сеглигет, Бадачоньтомаш,
Лесенготемај, Дисел, Шумег, Чобрендек, Ката­ланфа, Каракосорчок, Гант, Векењ, Нађ Кањи­жа и Шарвар. Од свих поменутих, логор у Шарва­ру је био највећи, најпогоднији и најуређенији. Тако је он у прво време изгледао. Могао је да прими највише логораша. Зато је он заузео прво место међу логорима за српске логораше.

Да би се што пре обезбедило смештај Чан­гова у српске куће и домаћинства, морало се пожу­рити са интернирањем Срба у те логоре. Тако је интернирање српског становништва почело већ почетком маја 1941. године, из двадесет пет срп­ских насеља, из њих око тридесет — стари, сред­њи, деца и одојчад — покупљено је на силу дотера­но у близину Новог Сада у концентрациони логор у „Аеродром“. На основу изјава сведо­ка, „војна наређења гласила су да сви Срби мора­ју у року од пет минута напустити своје домове.“

Само су могли понети најпотребније ствари. Све су становнике прво сатерали у школско двориште, где је извршена прозивка, па су у колонама спроведени на железничку станицу.

Сав овај измучени народ теран је грубо у ко­лонама и потрпан у теретне сточне вагоне, по сто људи у један вагон. Спревели су их до ново­садског аеродрома и затворили у хангаре, где су провели око месец дана. Затим су их на исти начин све поново потрпали у сточне вагоне и спровели у Мађарску, у концентрациони логор у Шарвару. На том голготском исцрпљујућем путу, затворени у сточне вагоне, измучени, жене и де­ца, сабијени у гомилама једно уз друго, без хране, ваздуха и воде, гушили су се и многи умирали, на­рочито мала деца и старци.

Прва композиција вагона са тако измученим српским народом стигла је у логор у Шарвару 13 јуна 1941. Затим су се препуњене композиције тог умирућег српског робља брзо смењивале јед­на за другом, док није напуњен логор, тако да је у њему 27. јула било 3.898 затворених српских из­ганика. Те године, у шарварском логору највише је било затворених Срба. Но, тај се број то­ком ратних година стално мењао и повећавао, док није достигао износ од десет до једанаест хиљада, а за четири године чак и 15.000 српских логораша, са мањим или дужим сукцесивним бо­равком. Највише их је било између 1941. и 1942. године, када су у Шарвар пребачени логораши из Барча, Нађ Кањиже, Киштарце и других логора. У то доба, у логору се налазило око 1.500 мајки, око 700 деце, неколико стотина жена које су имале по три године, затим много одојчади и стараца. Мало доцније, негде 1942, у Шарвар је пребачено још много жена и деце из Сомбора, Сомбора и околине тог места. У то време, у шарварском логору било је око двеста Словенаца из Међимурја и известан број грађанинских Хрвата.

Архимандрит Јован Радосављевић, РАЦИЈА И ЛОГОРИ У БАЧКОЈ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА