Логорски живот у Барчу био је веома тежак

Логорски живот у Барчу био је веома тежак

Сам Барч налазио се на мађарско-југословенској граници, а сада на хрватско-мађарској, око че­трнаест километара од Вировитице. Основан је 15. јуна, када су у њега дошли већ поменути први логораши. Налазио се на обали реке Драве, у јед­ној старој седмоспратној згради – напуштеном млину. Младиће и све неожењене одвојили су у такозвану „момачку зграду”, са јаком стражом, а све остале – у поменуту напуштену седмоспрат­ну зграду млина. Ускоро ће се њима придружити нови логориши из Малог Београда, Каркатура, Карађорђева, Радиовојева, Новог Желника, Рога­тице и Хајдуквока, који су 14. априла 1941. отера­ни у апатински логор. Свакој породици одређен је простор на поду од три метра дужине и два ширине. У таквом боравишту, збијени на голом поду једно уз друго, морали су у логору прежив­љавати ратно време.

Командант логора, војници-чувари и остало помоћно особље логора поступали су према лого­рашима веома грубо и неочевено. Увек су наћи­лани разлога да их малтретирају и туку. Прили­ком деобе хране, главни кувар, „подмукли деда”, како су га звали логораши, са својим помоћ­ницима и војницима извлачили би логораше из колоне и тукли, не само оне из момачке зграде, или жене и старе особе, већ и мајке са децом, без икаквог разлога. Тако су многи и без тог једног ручка морали из строја да бежe гладни да не би добијали батине до бесвести. Храна је била не­схватљиво лоша, нека врста чорбе од репе, не­скуваног кромпира и слично, тако да је била го­ре од спанаћа. Хлеба су давали по сто грама на дан, а недељно по сто двадесет пет грама. Због тако лоше исхране, слабија деца су по­сле месец дана почела да умиру од глади. Чак су и своје мајке почела да мрзе што им то мало хле­ба од сто грама деле на три оброка.

 У том злом логору налазило се више од 1.200 мале деце од три до пет година. За њих се заузе­ла Црквена општина у Новом Саду код мини­стра унутрашњих послова, да буду смештена код српских трогодишњака, али она су готово сва поумирала у логору због слабе неге и исхране.

 Глад је била толика да се многа деца сва­ког дана провлачила испод логорских жица тра­жећи по буњишту и у кантама за смеће било какве кухињске отпатке од хлеба и хране. „Подмукли де­да” јурио би из кухиње за њима. До бесвести би тукао оног кога ухвати тако да су неки остали доживотни инвалиди због повређене кичме, ра­мена и руку.

 После извесног времена, управа логора слала би затворенике из „момачке собе” и друге способније младиће и жене на рад у пускаре и код приватника. Од добронамерних људи код ко­јих су радили логораши би доносили намирнице, па и лекове за испрљене и болесне логораше у логору.

 Пријатељи и рођаци тих логораша, који су живели у Београду, заузели су се код Међунаро­дног црвеног крста и немачких власти за пре­бављaње добровољачких породица из логора у Србију.⁶⁰ Један транспорт од 240 логораша из тог логора, упућен из Београда, зауставила је логор­ска управа у Осјеку и тражила од мађарских спро­водника да не предају Србе логораше. Пошто се тада стварала паника, Алман, представник лого­раша у Осјеку, устао је и питао мађарског пред­ставника шта ће бити са тим несрећним интерни­ранима из логора Барч, али на мађарском возу ни­једна жена хтела да преда логораше. Тако су сви они враћени у Барч.

Тек после трећег покушаја, уз помоћ Црве­ног крста, у новембру је из тог логора за Србију кренуло 48 породица са 198 чланова-логораша, преко Печуја, Баје и Новог Сада. На том путу, Срби у Мађарској и други добромерни људи из Печуја и других места, срдачно и предусретљиво су дочекали логорашe, дајући им храну, воду, одело и лекове.

 Било је више покушаја да се ти логораши из Барча и других логора пребаце преко Вировити­це и Винковаца за Србију, али су их немачке и усташке власти враћале или су усташе покуша­вале да их извучку из вагона и покољу. Међутим, зна се да су се узети мађарски војници, у таквим приликама, одбранили логорашe и поново их враћали у логор у Барчу, у којем је живот поста­јао све тежи. Глад, болест, емотивне, немало­стрaне су односиле многе животе свакога дана. Смрт је била главни и језиви господар тог логора тако да су покојници немилице шишени и закопава­ни на градског гробље, без ковчега и крсног знамења, те се гробови више не познају, као да не постоје.⁶¹

 У логору у Барчу, логораши-колонисти на­лазили су се до децембра 1941. године. Потом их је једна група пребачена у логор у Нађ Кањи­жу, а они су остали у послатим у централни логор у Шарвару. У том логору, почетком 1942, било је не само огроман број Срба из Бачке и Барање већ и Словенаца из Прекомурја, из Лендaве и околине, и Хрвата из Градишћа, у које Мађари нису има­ли поверења.

Архимандрит Јован Радосављевић, РАЦИЈА И ЛОГОРИ У БАЧКОЈ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА