Надокнада без поврата: историјска анализа репарација, пљачке имовине и неиспуњених захтева за реституцију

Надокнада без поврата: историјска анализа репарација, пљачке имовине и неиспуњених захтева за реституцију

На основу садржаја документа евидентно је да се представљени извјештаји односе на само један мањи дио начињене штете. У њима нема говора о оштећеној и уништеној имовини, него је њихова тема искључиво покретна имовина која је без оштећења однијета у Мађарску, углавном у периоду повлачења окупатора. Нова југословенска власт видјела је могућност да се таква имовина, уз прецизно образложење у виду извјештаја среских и мјесних народно-ослободилачких одбора, врати у Југославију.

Према процјени Државне репарационе комисије Владе Југославије, укупна ратна штета на југословенском простору износила је приближно 47 милијарди америчких долара. Од свих земаља окупатора, на терет државе Мађарске пао је најмањи дио тог износа – 542 милиона долара.11 Чланом 23 Уговора о примирју са Мађарском, потписаног 20. јануара 1945. одређено је да Мађарска земљама побједницама ратну штету не исплаћује у цјелини, а чланом 12 истог Уговора дефинисано је да је њена обавеза да Совјетском Савезу исплати 200 милиона долара, а Југославији и Чехословачкој укупно 100 милиона долара, и то „у машинама, постројењима, возним средствима, пловним објектима, гориву, стоки, житарицама и другој роби – све из текуће производње”. Договором који је 22. новембра исте године постигнут између Југославије и Чехословачке одређено је да од наведеног износа 70 милиона долара припадне Југославији. Новим Споразумом Југославије и Мађарске из маја 1946. најприје је дефинисано да се мађарски дуг за репарације исплати до 20. јануара 1951, што је касније пролонгирано за још двије године, односно до 20. јануара 1953. године. Такође је утврђено да се вриједност робе има обрачунати на бази цијена из 1938. уз повећање од 15% за индустријска постројења и 10% за осталу робу. Југославија је сву добијену робу прослијеђивала својим предузећима, али је исту наплаћивала а добијени новац уливала у савезни буџет.12 Прекид у исплати реституција који је настао након 1948, услед сукоба Југославије са СССР-ом, регулисан је новим Споразумом Југославије и Мађарске од 29. маја 1956. године. Њиме су регулисана сва међусобна финансијска потраживања, те је потписан потврђив протокол којим су одређени начин и вријеме испоруке остатка робе. Тај протокол допуњен је годину дана касније те је дефинисано да Мађарска има да своје обавезе испуни до 15. јуна 1964. године. На основу каснијих извјештаја заједничке комисије која је у ту сврху формирана, закључује се да је Мађарска у коначном задатом року испунила своје обавезе по питању исплате ратне штете.13

Пљачка током Другог светског рата

Мађарска је пристала да Југославији реституише само она добра која су била предмет отворене пљачке. Захтјев за реституисање оних добара која су Срби и Јевреји били принуђени да продају мађарским држављанима по врло неповољним условима је одбијен. Такође, Југославија је предала око 800 захтјева за реституцију предмета културно-умјетничког значаја. Скоро ниједан такав предмет није реституисан.

Немања Вујић, мастер историчар, Историјски архив града Новог Сада „ИЗВЕШТАЈИ СРЕСКИХ И МЕСНИХ ОДБОРА О ШТЕТИ КОЈУ ИМ ЈЕ НАНЕО ОКУПАТОР ОДНЕВШИ АРХИВУ, БИБЛИОТЕКЕ, ИМОВИНУ И ДР. – ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ОКУПАЦИЈЕ БАЧКЕ 1941–1944.“