Судбина једног српског детета у вихору окупације Бачке: Између Хортијеве војске и усташког ножа

Судбина једног српског детета у вихору окупације Бачке: Између Хортијеве војске и усташког ножа

Памтим тај глас као да и данас одјекује у соби, тих и дубок, као да се из неког подземног извора подиже вода која је годинама ћутала. Деда није волео да прича о рату. Није волео ни да га назива ратом. За њега је то било „оно време“. А „оно време“ почело је једног априлског дана 1941. године, у Сиригу, равничарском селу надомак Новог Сада, где је његов отац, солунски ратник, обрађивао земљу коју је добио од краља као награду за ратовање у Великом рату.

Говорио је да је његов отац био човек који је видео смрт из близине и знао да препозна њен мирис у ваздуху. Када се прочуло да мађарска војска улази у Бачку, по селу су се разнеле гласине да ће становништво морати да их дочека са белим заставицама, да покаже лојалност новој власти. Неко је већ трчао од куће до куће, говорећи да Немзетери ређају народ уз пут, да све изгледа „уредно“ када Хортијевци уђу у село.

Његов отац је тада рекао кратко: „Нико не излази. Ако крену по кућама, у амбар и шталу.“ Није то била непослушност из инаћења, већ инстинкт човека који је знао да се окупатору не верује. Тога дана, на улазу у Сириг из правца Србобрана, мађарски војници су отворили ватру на народ који је био поређан уз пут. Деда је говорио да се све десило нагло, без упозорења, као да је неко пустио гром на земљу. Људи су падали један преко другог. Вриска, прашина, коњи који се пропињу, пуцњи који одјекују равницом.

После тога није било реда ни закона. Наступила је пљачка, упади у куће, извлачење људи напоље, убијања. Село је за неколико сати изгубило мир који је грађен деценијама. Када је пала ноћ, његова породица је кренула преко њива, у правцу Новог Сада. Равница је те ноћи била и савезник и непријатељ: широка да сакрије, али и гола да ода.

У тој бежанији, у тами, породица се раздвојила. Он, дечак који је тек почео да иде у школу, остао је са једним делом породице. Стигли су пред Нови Сад, али их тамо није чекало спасење. Мађарска војска је већ контролисала град. Када су их питали одакле су, чим су чули „Сириг“, упутили су их на кеј.

На кеју су стајале колоне људи. Деда је говорио да никада у животу није видео толико света на једном месту. Ћутање је било гушће од магле над Дунавом. Скелама су их пребацивали на сремску страну, у Независну Државу Хрватску. Историја је тог пролећа цртала границе као ножем, а људи су били само фигуре које се померају преко воде.

Када су прешли у Петроварадин, дочекале су их усташе. Није било добродошлице, али није било ни задржавања. Речено им је да не могу остати, да морају даље, на југ, у окупирану Србију. Маса је кренула. У тој маси, дечак из Сирига се изгубио.

Говорио је да се није ни окренуо. Само је одједном схватио да више нема никога свог у близини. Пратио је једну колону која је ишла према Босни. Првих дана, у српским селима, људи су им давали хлеб и воду. Али када су ушли у Славонију, почели су да наилазе на призоре које је, и као старац, изговарао тихо: стрељани уз пут, повешани на дрвећу, куће без дима.

После више дана лутања, налетели су на усташе. Пуцњи су распршили колону. Он је побегао у шуму. Данима се крио, јео траву, кору с дрвета, све што би нашао. Био је дете које учи да преживи без иједне речи утехе.

Пронашао га је један сељак. Одвео га кући, нахранио. Тај тренутак је деда увек изговарао са неком чудном двојношћу: „Био је добар човек.“ Али је тај исти човек позвао власти. Власти су били домобрани и усташе. Дечака су послали возом, са још деце, за Загреб.

У Загребу су их прво одвели у сиротишта. Потом су их усвајале бездетне породице. Њега је усвојила хрватска породица која се презивала Милошевић. Говорио је да су га пазили, хранили, школовали. Није био злостављан. Имао је кров над главом и храну, одећу. Рат је трајао, али он га је гледао из дворишта једне куће у Загребу.

Када је рат завршен, дошле су нове власти. Он је стасао за војску. Породица која га је одгајила испратила га је као свог сина. У документима је стајало ново презиме. Али у дечаку је живело старо.

Током служења војске, упознао је младића из Сирига. Када је чуо име села, нешто се у њему покренуло. До тада је веровао да су му родитељи и браћа мртви. Није ни покушавао да их тражи. Бол је био закопан дубоко, као семе које не сме да никне.

Када је рекао своје право презиме и испричао о бекству, другар му је рекао: „Па твоји су живи. Вратили су се у Сириг. Отац ти је жив, и мајка, и браћа.“ Те речи су биле као пуцањ, али овај пут у срце.

После скоро десет година раздвојености, послао је писмо својој породици. Није одмах отишао. По завршетку војног рока вратио се у Загреб, сео за сто са породицом која га је спасила и рекао им да је пронашао своје. Захвалио им се. Остао још неколико дана. И онда се вратио у Сириг.

Говорио је да је тај сусрет био тих. Није било великих речи. Само руке које се грле, и лица која су за десет година постала старија. Историја је покушала да их избрише, али није успела.

Његова прича није усамљена. Током Другог светског рата, десетине хиљада српске деце са подручја Независне Државе Хрватске било је одведено у логоре, сиротишта или дато на усвајање. Само из система логора, попут Јасеновца и Сиска, хиљаде деце су издвајане, покатоличаване и даване хрватским породицама. Процене говоре да је велики број те деце изгубио сваки траг о свом пореклу. Нека су враћена након рата, захваљујући упорности преживелих сродника и појединих хуманитараца. Многа никада нису.

Колико се српске деце вратило својим породицама? Тачан број никада није до краја утврђен. Историјски извори говоре о хиљадама које су нестале у вихору рата, о стотинама које су идентификоване и враћене, али и о читавим генерацијама које су одрасле под другим именима, са прекинутим сећањем.

Дечак из Сирига био је један од оних који су се вратили. Али у њему су до краја живота живела оба презимена, оба света и обе обале Дунава. Његова прича је и књижевност и сведочанство. Јер историја није само збир датума и војних операција, већ и судбина једног дечака који је, носећи два презимена, преживео век који је хтео да га избрише.

С.И.