Сведочанство о првом званичном погрому у Новом Саду

Сведочанство о првом званичном погрому у Новом Саду

Шокиран и огорчен због догађаја у Шајкашкој, посланик је затражио пријем код председника владе, који га је примио 22. јануара. Покушао је да га умири тврдњом да је претходног дана телефоном позвао Нови Сад да „не буде никаквих свирепости“. А у стварности је „потера за партизанима“ већ увелико била у току, а о њеном покретању чак ни градске власти нису биле благовремено обавештене. Бајчи-Жилински 29. јануара огорчено бележи у дневнику поводом Бардошијеве изјаве: „Није говорио истину.“

Ујутру 21. јануара командант станице Граши путем прогласа обавестио је становнике Новог Сада да је рација почела. У њему је детаљно прописано како грађани треба да се понашају током акције, али није наведено колико ће она трајати, иако је била планирана на три дана. Забрањен је сав саобраћај моторних возила, регулисано је кретање пешака, уведена забрана путовања и окупљања, није било дозвољено ни слушање радија ни телефонирање, цркве су затворене, а звона утишана.

Судбина Новог Сада одлучена је већ 12. јануара

Град је подељен на секторе, а претражни патролни одреди започели су контролу докумената. Оне који нису прошли прву проверу одводили су пред комисију за идентификацију смештену у Левентском дому. Уколико ни она није потврдила њихову „невиност“, изводили су их пред ванредни суд који је формирао Граши. Првог дана је на тај начин на смрт осуђено око 25–30 „четника и партизана“. Жандармеријски пуковник Лајош Гал наредио је да се осуђени одведу на новосадско купалиште, где су погубљени, а њихова тела бачена у залеђени Дунав.

Град је подељен на зоне, а претражне патроле започеле су контролу докумената. Оне који нису прошли прву проверу одводили су пред комисију за идентификацију која је деловала у Левентском дому. Ако ни она није потврдила њихову „невиност“, изводили су их пред ванредни суд који је формирао Граши. Првог дана је на тај начин на смрт осуђено око 25–30 „четника и партизана“. Жандармеријски пуковник Лајош Гал наредио је да их одведу на новосадско купалиште, где су погубљени, а тела бачена у залеђени Дунав.

И Фекетехалми-Цајднер и Граши били су незадовољни резултатима првог дана акције и то су јасно ставили до знања јединицама које су вршиле рацију. Граши је чак наредио Мартону Зелдију да митраљирају улице и да схвате да се овде „не ради о провери докумената, већ о одмазди“. „Први званични погром“, како је рацију назвао Бајчи-Жилински, настављен је у духу те наредбе. Збирни извештај Генералштаба од 23. јануара већ је бележио следеће: „Досадашњи резултат новосадског чишћења износи 3500 лица… У граду је мир, само је у приобаљу Дунава било пуцњаве… Супротно гласинама, није било насиља над децом… Расположење трупа је одлично.“

Основаност тих „гласина“ потврђује и писмо жупана Фернбаха од 23. јануара упућено Грашију, у којем је навео да су у једној улици, заједно са градоначелником Миклошем Нађом, видели тело девојчице старе око десет година.